Novi Sad (1): Odjeci sveta Aleksandra Tišme

Zapad bojkotuje Srbiju od 1991. godine, aerodrom u Beogradu je zatvoren već godinama, ovo je jedan od retkih načina da se stigne u Srbiju.

Mnogi putnici nose trenerke – uniforma u zemljama bivšeg sovjetskog bloka devedesetih godina – ili crnu kožnu jaknu. Iza mene bruji muški glas kao zubarska bušilica.

Ponekad se čuje poznata reč: „davidov“, „folksvagen“, „Amerika“, „aerodrom Ben-Gurion“.

Ovo područje se zove Panonija.

Na beloj ravnici bunari štrče kao vešala, a svuda po jarkovima kraj puta podrhtavaju žene i prodaju sebe.

„Dobro došli u crnu rupu Evrope“, reče moj sused. Radi kao fudbalski trener u Odlenburgu, inače je građanin stare Jugoslavije: „Rođen sam u Beogradu, majka mi je rođena u Crnoj Gori, otac je iz Bosne, sestra mi živi u Hrvatskoj, ja živim u Nemačkoj, i kako je to sve moguće?“

Na granici srpski milicajac preteći otvara vrata minibusa. Bogata, plodna Vojvodina je vekovima bila deo Habzburške monarhije.

Sada je srpska, ali tu još uvek žive Hrvati, Nemci, Bosanci, Jevreji i Mađari.

To je zemlja u kojoj „Mađari plaču i kad slave“ i gde se, kako kaže pisac Aleksandar Tišma, ljudi obese o gredu tako lako „kao kada drugi govore laku noć“.

Ovo prostrano nebo iznad ove zemlje nikada nikome neće pružiti mir i sigurnost. Početkom devedesetih prvi put sam došao u Novi Sad, stožer Tišminog sveta.

Iz knjige „U Evropi – Putovanje kroz dvadeseti vek“, prevod s holandskog Ivana Šćepanović i Olivera Wieringa. Izdavač: Heliks.