Foto: Pixabay/1913330 U to vreme se o ovom glavnom gradu srpske provincije više nije toliko pisalo: jugoslovenski ratovi su bili u punom jeku i svi su bili prezauzeti snabdevanjem benzinom, cigaretama i hlebom.
Zapadnjački bojkot je prouzrokovao velike nestašice.
Skoro svake nedelje su se štampale nove novčanice, s novim sumama na kojima je stajalo 10 ili više nula, a iznad brojki su bili portreti ozbiljnih profesora, generala i nacionalnih pesnika.
Na ulicama su svuda stajali automobili s ispumpanim gumama.
Teško prokrijumčaren benzin zbog embarga prodavao se u dvolitarskim bocama koka-kole.
Na putu od granice tu i tamo si mogao da vidiš olupine izgorelih automobila, očigledno da su ti plastični kanistri puni benzina skriveni ispod sedišta izazivali probleme.
Na pijaci sam video staricu kako pokušava da proda svoj najlepši kaput.
Stidljivo je skrenula pogled u stranu.
Bio je to tamnoplavi kaput sa svetlom krznenom kragnom i elegantnim dugmićima, kupljen u nekim boljim vremenima, ponosno čuvan, sada ne vredi više od parčeta hleba i malo krompira.
Posle Bukurešta je Novi Sad u decembru 1999. godine pravo osveženje.
Bar na prvi pogled. Moje novine izveštavaju da Zapad još uvek smatra da je ekonomski bojkot jedna od najefektnijih mera pritiska na Miloševićev režim.
Trebalo bi da ti ministri jednom prošetaju po ovom gradu.
U gradu – zvanično skoro bez struje – blešte sijalice, saobraćaj je gust, pijace i prodavnice su prepune zapadnoevropskih proizvoda.
Odakle sve to dolazi, samo Bog zna.
Trgovina na crno je očigledno pronašla hiljade pukotina i rupa, a pojedinci dobro zarađuju na svim tim zapadnoevropskim principima.
Iz knjige „U Evropi – Putovanje kroz dvadeseti vek“, prevod s holandskog Ivana Šćepanović i Olivera Wieringa. Izdavač: Heliks
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
