Foto: Shutterstock/foxystudioSa visine, iz svog tihovanja, gleda na hiroviti Ibar kako se uliva u jezero Gazivode i selo Ribariće, u kojem se račvaju putevi prema Kosovu i Crnoj Gori.
Ispraća prolaznike i dočekuje putnike namernike. To je manastir Crna reka.
Manastir, na tom mestu, viševekovno stoluje. Neobičan je, jer se nalazi u steni.
Napravljen je da bude isposnica, u kojoj će se monasi sami moliti, skriveni od sveta. Zbog toga o manastiru nema mnogo zapisa.
Ne zna se tačno kada je napravljen. Istoričari tvrde, kraj 14. ili početak 15. veka.
Predanje kaže da je, na tom mestu, monaški život počeo Sveti Joanakije Devički, prvi od tri kosovska svetitelja.
Ispod isposnice proticala je Bela reka, čiji su veliki beli slapovi pravili veliku buku.
Rečna buka je, jednog dana, zasmetala Joanakiju u toku molitve i on je ljutito uzviknuo „Umukni, crna reko“.
Reka se utišala i počela da ponire. Tada je postala ponornica i dobila novo ime, Crna reka.
Manastir je poznat i po drugom svetitelju, Petru Koriškom. Tu su njegove mošti, koje čine isceliteljska čuda.
Za manastirska „čuda“ čulo se na svim stranama sveta.
Bolest ne poznaje ni veru ni naciju, pa je odvajkada pravoslavni hram pod svoje okrilje primao sve nevoljnike.
A dolazili su i dolaze psihički oboleli, obnevideli, teško pokretni i nepokretni, nerotkinje…
Svi, i stari i mladi, da nađu spas za svoje teške boljke i stanja.
Da oči i lice umiju vodom koja curka niz manastirske zidove i da legnu ispod ćivota sa moštima Petra Koriškog.
Priča se da su se uzburkane duše umirile, slabovidi progledali, slabo pokretni i nepokretni prohodali, nerotkinje postale majke…
I svi isceliteljski rezultati zapisani su u manastirskim knjigama.
Za „pomoć“ dolaze i devojke, kojima ne polazi za rukom da pronađu „srodnu dušu“ i zasnuju bračnu zajednicu.
One dolaze uoči manastirske slave, Petrovdana, 12. jula. Konače kod izvora manastirske reke, a sutradan poslužuju goste na slavi.
Zapisa o „srodnim dušama“ nema u knjigama, ali te priče kruže od usta do usta, kao i one o lečenju teških boljki.
Legenda kaže, da iako je manastir na skrovitom mestu, mnogo puta su ga pljačkale osvajačke vojske koje su prolazile kroz ovaj kraj.
Turskim osvajačima bio je cilj da se iz manastira iznesu mošti Petra Koriškog, da se raja ne bi okupljala. Lako su ćivot iznosili iz manastira, ali iz dvorišta nikako.
Postajao je težak „da ni silna vojska nije mogla da ga pomeri sa mesta“.
Morali su da ga vrate tamo gde i dalje vekovima počiva.
Na Petrovdan se sjati narod sa svih strana. Valja poraniti, da se zauzme mesto blizu manastira.
Da se promaši ne može, duž uskog puta kroz šumu poređani automobili.
Ko zakasni, od reke do manastira mora da prepešači tri kilometra i 200 metara.
Oni koji su isprobavali svoju pešačku izdržljivost kažu da nije teško. Lagano savladaju brdo „kao perce“.
Nekada se do Crne reke dolazilo naporno. Trebalo je nekako „pregaziti“ Ibar, pa uz brdo, pešaka ili na mornim konjima ili volujskim zapregama.
Niz brdo je bilo lakše, a preko reke isto.
Novo doba premostilo je Ibar, a put do manastira „prošaran“, red asfalta, red makadama.
Jedino su ostale nepromenjene nakane i namere mnogobrojnih posetilaca.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
