SAD (2): Avanture na Nijagarinim vodopadima

Ovde se ne ulazi tek tako, s klimanjem glave i uz pečat. Ali onda smo odjednom ušli u Evropu: mesni travnjaci kratko ošišani, na svakom uličnom uglu blistaju saksije s cvećem, benzin je jedan i po put skuplji, što je čudno, nema više ni saobraćajne discipline – niko se više ne pridržava maksimalne brzine.

Pada kiša, ogromni vodopadi su potpuno omotani skroz mokrom maglom.

Pola Japana i Kine kao da je izašlo da posmatra tu pojavu, svi uvijeni u iste tanke plastične jakne koje se dobijaju besplatno ako se usudiš da ploviš brodićem sve do ispod vodopada.

Nema sumnje, sve je velelepno: sadržaj tri ogromna jezera sručuje se uz besomučnu buku šezdeset metara, kao da naš dragi Gospod svojeručno pušta vodu u WC-u.

Ne mogu a da ne mislim na Oskara Vajlda, koji je ovde 1882. posmatrao ovo čudo prirode kao vrhunac besmislenosti: „Naprosto ogromna količina beskorisne vode koja teče u pogrešnom pravcu i preko beskorisnih stena se survava šezdeset metara.“

Bilo bi to zaista čudo prirode, smatrao je, kad bi voda padala uvis.

Tako se mogu naći desetine lepih citata jer su američki turisti od samog početka smatrali vodopade mestom gde se obavezno mora zaustaviti.

Iz knjige „U Americi – Putovanje sa DŽonom Stajnbekom“, prevod s holandskog Ivana Šćepanović. Izdavač: Heliks