Segedin (3):Veliki Karl Maj i molitva za Vinetua

Na raznim su jezicima i posetioci ih mogu uzeti u ruke, prelistati, omirisati.

Nad njima stražari slavni Old Šeterhend; na crno-belom je posteru, u odelu sa nizom sjaktavih dugmića i kao zagledan u vreme koje će doći kroz pisak prvih „vatrenih konja“ niz nepregledna prostranstva, kuda su prošle i kolone useljeničkih karavana sa arnjevima i nadom u bolji život.

Uz njega su i slike Vinetua s pravim razdeljkom na gustoj kosi koju smiruju dve pletenice obmotane kožnim trakama, onog istog junaka zbog kojeg su mi se znojile ruke pune semenki u bioskopskom mraku.

Samo on da ne nastrada, to je bio živ strah, iako se slutilo da to ne sme biti glavnom junaku, ali ko zna?!
NJih dvojicu darovao nam je stari majstor Karl Maj ne mrdajući do starosti iz Nemačke; kroz književne likove oživeo je stvarnost Divljeg zapada, možda uverljiviju od postojeće, i primakao je mitu.

Uvek tako biva, u umetnosti se igramo svojim mislima, zauzimajući posebnu distancu svojstvenu samo igri.

Ta distanca ipak ne može sprečiti premetanje doba, ni utišati huk istorije.
I dok posetioci tiho promiču utvrđenim redosledom do poslednje sobe u kojoj se fotogradišu deca u malim, pripremljenim kostimima, primećujem da su prisutni svi uzrasti, i zadovoljna izlazim na uzavreli trg sa koga se ljudi slivaju na obalu Tise, odakle dopire muzika.

Mislim, kao deca otimali smo se da budemo Indijanci, to je izgledalo dostojnije.

Tu smo i pogrešno naučili da tragamo za jednom istinom, uz geslo: neka pobedi bolji. Istine nema, ona se pretvara u veštinu stava, a stav izvire iz nadmoći; tehničke, tehnološke, informacijske, vojne…

U konačnom, kosmičkom mraku ipak svetli poravnanje pa izlazim iz muzeja kao iz crkve u kojoj još uvek traje tiha molitva za progonjene i za progonitelje.