Sent Andreja (1): Kafkin svet na listu

Vreme se odbija o čvrsto zatvoren oklop i kad uđem u njeno jezgro, sigurna sam da ću uvek zateći sve isto – stare zidine na brdu i svoju crkvu, kućice ručnim vezom nanizane niz strme ulice, prozore obrasle zelenilom, lampione, šarene amrele nad kaldrmom, izloge i muzeje, rukavac sa plažom i iznad svega pogled, taj pogled koji je obuhvata celu i ukopanu u davnom dobu.

Ovoga puta, dovodeći prijatelje iz daleka, gledam je njihovim očima. U sumraku, posle obilaska Muzeja marcipana i vetrić je mirisao na badem, ptice su bile glineno mirne, samo je koso sunce zalivalo fasade podsećajući na noć, jastuk i san.

Smeštaj pronalazimo u kući s baštom prepunom cveća, neobičnog bilja s latinskim nazivima, osvetljenog sićušnim lampicama, nalik svicima. Pogled nam lovi usputna prostorija za koju domaćin skromno kaže: „Moja umetnička radionica“.

Ujutru, na prirodnom svetlu shvatamo da smo u galeriji nesumnjive vrednosti; slike, vajarski radovi, fotografije… Iza aktova u olovci sluti se školovana ruka.

– To je moj prijatelj radio, nije živ, to nikom ne bih prodao.
– A ovo? – pitam, podižući minijaturu u belom ramu. Na njoj fotografija stare ulice utisnuta u ispresovan list! Preko slikanih kuća ukrštaju se linije koje bi mogle ličiti na ispucale fasade da nisu u pitanju sitni nervi lista!
– To može – kaže čovek na tečnom engleskom. To je rodna kuća Franca Kafke, Prag 1883.
I ja sam kupljena!
– Pisao na nemačkom, Jevrejin poreklom, rođen u Pragu… Čiji je Kafka zapravo? – pitam.
– Naš! – odgovara dok nežno pakuje minijaturu. Odnekud iznosi monografiju, pita me za ime, piše posvetu i ja, vidno zbunjena, uzimam dar.

Hajtmanski Zoltan. „Downtown Flaneur“. Ne sećam se kako je izgledao, ali skromnost koju sam osetila bila je nepatvorena, dečije mudra. Kafkin svet na listu.

Video je da sam videla.