Sent Andreja (2): Slike koje su otekle Dunavom

Nastala višegodišnjim lutanjem s foto-aparatom, njegova monografija nežno me gonila na svetlo, detalje, puls grada, na njegov pozadinski svet, kapilare uličica izglancane krpama snega, na sjaj tramvajskih šina u noći, na prozor zatvoren poput usamljenosti, sinagogu u jesen, unutrašnja dvorišta s prostrtim vešom, kapije od kovanog gvožđa, zakrivljene kaldrmisane nizbrdice vekova koji su iščilili…

Na slikama su pretvoreni u sev i tren, jer ih objektiv grabi i ostavlja posmatračima, kroz priče. Pod drvećem ogolelih grana u dubokoj jeseni, starac i starica u šetnji.

Neki kamerni koncert je završen i na platou su ostale stolice poređane u polukrugu…

Možda nije bio ni koncert, možda se tu čitala poezija ili tek komšijski ćaskalo. Slike pokazuju samo prosuto svetlo. Neki pljusak je tek minuo, bašta restorana je prazna.

Starica s buketom cveća zvoni pred drvenom kapijom. Trotinet ostavljen pred kapijom, tek sluti se da će dete doći…

Slike nemaju naslove, na poleđini knjige samo objašnjenje pojma Flaneur.

Skitač koji prikazuje stvarnost ne žudeći da je razume, niti objasni. Istraživač ljudskog mišljenja, boem, najosetljivija vrsta, onaj koji gleda na sveukupan život kao na umetnost.

Izabranik koji živi po neverovatno jednostavnim pravilima. Praktikuje otvorenim srcem nesigurnu profesiju.

Godine u kojima su slike nastajale (1985-2003) izmerene su izgledom odeće na ljudima, izgledom ulica zgrada, automobila…

Kiše i snegovi su jedina nepromenljiva konstanta u njima. Inače su otekle Dunavom. Budimpešta je nepomeriva, ali ima rane! One daju prostora svetlu i očima flaneura, da zapiše: „Ja ne znam. Nikada nisam znao. Ja sam skitač, ja lutam.“

Sad znam da sam u ovom gradu bivala, šetala, spavala, gledala, smejala se, pričala… a videla sam ga tek u ovim slikama; prionuo je kao topla potkošulja u vetrovitom danu.