Sent Andreja (3): Matisove rajske ptice na Trgu heroja

Četkica umočena u sirovu, punu boju, divlje i neobuzdano luta, a opet zna tačno kuda putovati, šta učiniti i kako se vratiti.

I dok ulazim u rashlađenu tamu, predajući tašnu i vodu, i naočare u tašni koje zaboravljam, ali i bez njih, videću slike koje grakću sa zidova kao šarene, rajske ptice.

Doživljavam ih lično, kao susrete sa drugovima iz razreda, kao prve fascinacije iz čitanki gde smo ga prvi put ugledali zajedno sa Van Gogom, Sezanom, Moneom…

NJihove slike presecale su nam ratne priče i duge recitacije koje smo učili napamet i sada, zahvalna sam uređivačkoj politici tog doba, jer smo naučila da vidimo i osetimo lepotu rano, dok je još ne razumemo.

Nisu razumeli ni kritičari davne 1905. mladu grupu slikara koja je srljala teritorijom čistog kolorita izlažući punokrvne slike, podrugljivo imenovane samo dražesnim, dekorativnim ili još gore, divljim.

Uvek je bilo tako. Strah od novog čini biografije velikih umetnika dosadno sličnim. Teško je ne naružiti ogromnost.

Matis nije mario: njegova četka nesputano je plesala, linije se krivile, boje napadale; sad u vazama, cveću, mrtvoj prirodi, portretima… u finom muzejskom metežu prigušenom od poštovanja, teško pronalazim dovoljno vredne i lepše reči od onih oficijelnih, u enciklopedijama i biografijama.

Pred Matisovom uveličanom fotografijom pomišljam; šta umetnika čini neprolaznim?

Ispod kariranog kačketa i s druge strane vremena on mirno crta kao da vidi odgovor; važna mera uspeha jesu deca, deca iz daleke budućnosti koja mu dolaze pred slike i zainteresovano zure…