Španija (1): Granada, pospana i nezaboravna

Ubrzo zaplovismo Gibraltarskim moreuzom prema Evropi, tačnije ka obali Španije. More zejtinjavo, boje petroleja i neuobičajeno mirno za mesto na kojem Mediteran ‘bitku bije’ sa nemirnim vodama Atlantika. Dok stojimo na najvišoj palubi obavija nas topao vetar.

Kako reče kapetan, brod se upravo nalazi na sredini, između dva kontinenta. Levo je žućkasta obala Afrike, a s desne strane Evropa, u svim nijansama zelenih boja.

Kao telo džinovskog kita, ugledah sivu gromadu Gibraltara. Njen visoki i zaobljen vrh gotovo da se spaja sa nebom boje olova.

Otegnuti pisak našeg broda nagoveštava skoro pristajanje. Ubrzo, uplovljavamo u zaliv španskog mestašca Tarife, najjužnije tačke Iberijskog poluostrva. Iskrcavamo se i prelazimo u autobus koji treba da nas odveze do jedinstvene – Granade.

„O, ljudi! Gde bismo se sklonili, iza nas je more, a ispred moćni neprijatelj! Ostaje nam samo čvrsta vera i zaklon naših štitova!“

Sa mesta gde stojimo, a pre mnogo vekova obratio se svojoj vojsci čuveni arapski vojskovođa Tarik Ibn Zijad – i krenuo u osvajanje.

Tragom arapskog osvajača u vremenu sadašnjem – putem koji vijuga između pustara, solana i maslinjaka – stižemo u – Granadu. Samo za tren smo u nedoumici; da li krenuti ka snegom pokrivene vrhove Sijera Nevade ili u podnožje andaluzijskog leta, ka gradu koji „sunce ljubi“. Hose, naš španski vozač kaže: „Idemo u Alhambru koja oduvek živi – ‘od lepog i za lepo!’

Kružimo ulicama. Podne. Dah otmenosti obavija patinaste fasade baroknih kuća. Prolazimo pored malih trgova sa fontanama i avenijama sa stoletnim drvoredom i raskošnim kandelabrima. Hose se zaustavlja ispred impozantnog spomenika napravljenog u srebrnopepeljstoj boji; prikazuje špansku kraljicu Isabelu, u momentu kada daje nalog Kolumbu – za njegov epohalni pohod na Zapadnu Indiju.

Posle kraćeg zadržavanja izbijamo na Gran via, elitnu trgovačku ulicu sa luksuzno opremljenim radnjama svetski kreatora.

Granada danju deluje pospano – zato noći ostaju nezaboravne.

Sa prvim mrakom grad dobija svetlucavo iskričavi plašt, postaje bučna i razdragana lepotica koja svu noć peva… Sa okolnih brda i periferije dolaze joj Cigani. Opijeni mirisnim mediteranskim noćima uz temperamentnu muziku gitara zaigraju flamenko.

„Ko Granadu nije video taj ništa nije video, OLE!“, vatreno pevaju i zveckaju kastanjetama u visoko podignutim rukama.

Trgovci iz dućana se pridružuju veseloj grupi – a oni koji ostaju iza tezge mušterijama koje čekaju da nešto pazare ljubazno kažu da dođu: „Manjana“ (sutra)!