„Začuh zvuk pištaljke i zavijanje sirena policijskih kola: Bože, to nije vežba!“: Neobično razgledanje Karakasa

Prethodno smo se dogovorili da ja snimam, a Petar fotografiše.

Kad smo izašli, sunce je već odskočilo, a svež vazduh donosio miris trava sa obližnjih proplanaka.

Stavljam kameru na rame i snimam ulicu koja vodi blagom strminom uzbrdo.

Sa njene obe strane nalaze se gusto zbijene prodavnice; potom se okrećem prema trotoaru i snimam prolaznike, posebno žene.

Venecuelanke slove za jedne od najlepših žena sveta (u prilog tome mora se naglasiti da su osam puta ponele lentu – mis sveta!), crnpuraste sa bujnom kosom, skladno građenje i odevene sa ukusom.

Ugledah Petra, koji žurno prelazi na drugu stranu ulice; dok automobili stoje snimam trg sa fontanom i tad začuh prvi prasak.

Pukla guma, samo što pomislih kad odjeknu i drugi prasak, a plavičasti dim obavi sve.

Nastade trčanje. Sa kamerom na ramenu i okom prikovanim uz nju ljutim se što ljudi naleću na mene bez izvinjenja.

Od snažne eksplozije zatresoše se stakla na izlogu.

Začuh zvuk pištaljke i zavijanje sirena policijskih kola: Bože, to nije vežba!

Nešto se dešava! Ovo je ozbiljnije nego što mislim.

Policajac u pancirnom odelu pokaza mi drugu stranu ulice na kojoj trgovci užurbano spuštaju metalne roletne preko izloga.

Prolazim kroz dimnu zavesu koja mi štipa nozdrve, magli vid, draži na kašalj, ne vidim kud idem.

Tad začuh Petrov glas: „Ovaamoo, ovaamoo!“ govori mi: Ispred radnje si, lezi i provuci se ispod roletne…“ Petrov glas zagluši snažni prasak:

„Strašno! Svi sa ulice beže, samo ti stojiš i snimaš! Mi smo turisti, a ne ratni izveštači!“, ljutito govori Petar.