Zimsko letovanje u Zanzibaru

Jedna od njih je i Marina Petrović Jilih, docentkinja na kragujevačkom Filološko-umetničkom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu (FILUM), koja se nedavno vratila sa jedne takve avanture i impresije su joj još taze.

Ona je provela 10 dana na zanzibarskoj obali Indijskog okeana i netaknutoj prirodi Tanzanije, opredelivši se po sopstvenim rečima za aktivan odmor i letovanje na kome je ostvarila svoju životnu želju – da iz prve ruke upozna Afriku i način života tamošnjih stanovnika.

– Nisam odabrala ove destinacije da bi provela klasičan odmor sa leškarenjem na plaži, ma koliko prelepe zanzibarske jesu, sunčanjem i brčkanjem u Indijskom okeanu – kaže ona.

A prvi utisci, posle leta od 14 sati od Beograda do Zanzibara sa presedanjem u Dohi, nisu bili baš najsjajniji, ali jesu autentična Afrika.

– Sleteli smo na stari aerodrom u glavnom gradu Zanzibara koji se isto tako zove, a koji liči na našu provincijsku autobusku stanicu. Unutra „hiljadu stepeni“, nigde klime i milion ljudi koji se samo muvaju u svim pravcima, od domaćih do stranaca iz čitavog sveta. Šetaju vas od jednog do drugog šaltera, na prvom se kupuje viza ali plaća na drugom – počinje ona svoju priču sa letovanja.

Inače, Zanzibar je poluautonomna oblast Tanzanije i na ovom ostrvu moneta je tanzanijski šiling (za 10 dolara dobijate 23.100 šilinga). Viza košta 50 dolara.

Ostrvo koje noću nestaje

Međutim, čim su stigli u svoj smeštaj na obali okeana, raspoloženje se odmah popravilo.

– Bili smo smešteni, ne u klasičnom hotelu, već u predivnom kompleksu bungalova na samoj plaži. Oko nas priroda, palme, banane i majmuni u neposrednom komšiluku. Sve isprepletano: plaža, zelenilo, bazeni, restorani i barovi kao jedna celina – kaže ona.

Sama hotelska plaža prelepa, ali su im domaćini skrenuli pažnju da na Zanzibaru ima još lepših. Na izletima su ih obišli sve.

– Sjajne su. Kod njih je pesak beo, kao puder, najfiniji prah, a opet iznajmite bicikl i vozite po njemu kao po stazi. Ogromne su, a na slikama izgledaju kao da su puste. Na njima je mnogo ljudi ali prosto, zbog njihove veličine ne možete da ih uhvatite u kadar – objašnjava naša sagovornica.

Od plažnih sportova na Zanzibaru su najpopularniji kajt surfing i ronjenje prilagođeno svačijim sposobnostima od školica za decu do vrhunskih podvodnih izazova za najiskusnije profesionalce. Noću se na plažama organizuju velike zabave i žurke prilagođene mahom mlađoj populaciji.

Vode Indijskog okeana su poznate po ogromnim plimama i osekama, tako da su jednog dana otišli na izlet na ostrvo koje postoji samo danju.

– Kada se voda povuče ujutru, ono prosto izroni iz okeana. Otišli smo tamo brodićima, poneli hranu i piće sa sobom, roštiljali ribu na pesku, kupali se i povukli predveče „zajedno sa ostrvom“ koje je do sutra lagano nestajalo u moru – još uvek je pod utiskom Marina.

Po njoj tamošnja hrana je fenomenalna. Sastoji se pre svega od ribe i svih mogućih plodova okeana: jastoga, hobotnica, sipa, tune.

– Jedu i puno povrća i super je ali ne mogu da mu izgovorim ime – iskrena je naša sagovornica dodajući takođe da njihovo tropsko voće ni po ukusu i veličini poput ananasa, manga, bana i lubenica ne može da se uporedi sa onim koje ovde kupujemo. O kokosovim orasima da ne govorimo.

I sve je pristupačno čak i za naše uslove.

– Jeftino je čak i u turističkim objektima. Ručak ili večera sa sve pićem su od 10 do 20 dolara. Na pijacama je baš džabe, te cene čak ni ne mogu da se iskažu u našim parama – priča ona, dodajući da je to logično pošto je zanzibarska prosečna plata (van turizma) 100 dolara.

Život se odvija napolju

– Siromašni su i to se vidi čim se izađe iz turističkog raja i luksuza. Ma, koliko da sam putovala, takav način života do sada nisam nigde videla. Na samo par stotina metara od plaža nalaze se sela. LJudi žive u malim kolibama, mahom od šiblja, drveta i blata, prekrivenim trskom, a oni imućniji imaju krovove od zarđalog lima. Nemaju prozore i kada sam pitala vodiča „zbog čega?“, on mi je lakonski odgovorio: „oni tako žive“ – prepričava nam Marina sa napomenom da je temperatura u tim nastambama tokom cele godine od 28 do 30 stepeni.

Svi kuvaju ispred kuća. Založe vatru, spremaju i istovremeno se okupljaju, druže, rade, zabavljaju uvek i sve napolju. Obožavaju fudbal i uveče se celo selo okupi ispred jednog televizora i zajedno prate utakmice i navijaju. Zvanični jezici na Zanzibaru su svahili i engleski, koji odlično govore svi oni koji imaju kontakt sa turistima, drugi pak ne, ne treba im.

– Opušteni su i nasmejani. NJihov životni moto zaista jeste hakuna matata: nema brige ili bez problema i polo polo, što znači polako.

Pored plaža obišli su farmu začina i nacionalne parkove sa džinovskim kornjačama i zanzibarskim majmunima. Sva iskustva su, kaže, bila fascinantna, ali izdvaja posetu osnovnoj školi.

– I to zdanje odiše siromaštvom, ali su deca nasmejana i kada smo ušli, obradovala su se i otpevali pesmu dobrodošlice. Dečaci su u belim košuljama i teget pantalonama, a devojčice u suknjama iste boje i sa belim maramama. Iako je stanovništvo na Zanzibaru većinom islamske veroispovesti, deca pohađaju škole u zajedničkim odeljenjima – prenosi naša sagovornica, napominjujući da ih je, pošto su odneli učenicima poklone – slatkiše i školski pribor, primio direktor škole i na prijemu ih do tančinama upoznao sa zanzibarskim obrazovnim sistemom.

Pomislila je da će joj biti dosadno u poseti farmi začina ali se grdno prevarila. Ispalo je neponovljiv doživljaj.

– Ne zna se šta je bilo zanimljivije, da li kada smo gledali biljke cimeta ili bibera, toliko poznatih u ishrani ali nikada nismo videli kako rastu i izgledaju u prirodi, pokušavali da po mirisanju lista pogodimo o kojoj se biljci radi ili kada su nam dečaci neverovatnom brzinom brali kokosove orahe sa ogromnih palmi – nabraja ona.

Tek na kraju, dok su ćaskali shvatila je da je farma začina koncipirana kao sirotište za decu bez roditelja a takođe je i sigurna kuća, prihvatilište za majke sa decom. Svi tu zajedno žive, rade i dočekuju turiste.

Masaji se žene kad sakupe dovoljno krava

Za safari je morala da potegne čak do Tanzanije. Brzim trajektom od Zanzibara do Dar es Salama, glavnog grada Tanzanije, pa potom 300 kilometra vožnje do nacionalnog parka Mikumi koji se nalazi na putu ka Keniji. U Mikumi su bili smešteni u luksuzne kolibe-apartmane ali nisu gubili vreme već su odmah otišli u selo plemena Masaji. Tu su na licu mesta videli kako se pali vatra na tradicionalni način, ali i unutrašnjost njihovih nastambi.

– NJihov krevet je poređana gomila drva prekrivena kozijim kožama – priča ona.

Priroda, ona prava je odmah tu. Često se desi da Masajima lavovi ili hijene upadnu noću u selo i pokolju im dragocene koze i goveda. Sad Masaji bi kopljima i mačetama to naplatili divljim životinjama, ali je njihovo ubijanje i lov zabranjen, pa povremene „troškove“ krvavog pira divljači po dogovoru snosi država.

Goveda su posebno dragocena jer su za Masaji moneta za ženidbu. Prosečna mlada u ovom delu Tanzanije „staje“ 15 komada, ali ima i mnogo skupljih lepotica vrednih većeg stada.

– Kod njih je poligamija, pa broj žena nije ograničen. Kako sami Masaji kažu: „broj žena zavisi od veličine stada i potreba“ ali dok cenu mlade određuje njena porodica, u braku prva supruga mora da se složi i odobri izbor svake naredne – pojašnjava tamošnje ženidbene običaje Marina.

Bliski susret sa slonom

Safari je bio baš ekskluziva. Pošto potencijalni saputnici, koji su se prijavili u agenciji, zbog korone nisu ni poleteli iz Beograda, Marina je imala džip, vodiča i turu samo za sebe.

– Videla sam iz najveće moguće blizine: krda antilopa i imapla, bufala, slonova, zebri, i žirafa. Babuna ima milion i svuda su oko puta i na njemu. Tu su lavovi, leopardi, bradavičaste svinje, nilski konji, krokodili… pokušava ona da se priseti i pobroji sve vrste koje je videla na safariju. Ne uspeva.

Sve su životinje tu, bukvalno nadohvat ruke ali baš zbog toga ovakvo putešestvije nije bezopasno.

– Životinje ne reaguju na džip, jer su na vozila odavno navikla. Međutim, svaki izlazak iz njega one shvataju kao napad na njih i odmah kreću da ubiju čoveka. To mi je vodič prvo objasnio. Naišli smo na lavove koji su spavali. Onda su došli slonovi koji su ih uznemirili. Odjednom je nastala gužva, lavovi riču iz trave i žbunja a slonovi na to ne obraćaju pažnju. Jeda od njih je prišao našem džipu. Vodič mi je rekao samo da budem mirna, ne pravim nikakve pokrete i ništa ne pričam. On je došao skroz do džipa, bukvalno nas osmotrio kroz prozor sa daljine od nekoliko santimetara, okrenuo se i otišao svojim putem – u dahu prepričava bliski susret sa ogromnim slonom.

Ipak, najupečatljiviji susret sa prirodom Afrike nije imala na safariju već na putu dok na povratku u Dar es Salam.

– Pored puta je stajala ogromna i predivna antilopa. Gledala sam je kroz prozor i u tom trenutku je iz žbunja iskočio lav i ubio je jednim udarcem. Mnogo puta sam premotavala tu sliku u glavi i ljudsko oko prosto ne može da registruje brzinu kojom je on iskočio. Ubio je, kandžama joj odrao kožu i počeo da je jede na licu mesta. Vozač je samo slegnuo ramenima sa konstatacijom – to je život.

Pijaca robova turistička atrakcija

Jedna od najvećih turističkih znamenitosti Zanzibara je Pijaca robova iz 19. veka. Ima i lepših stvari poput muzeja Fredija Merkjurija, rođenog u ovom gradu, koji u Zanzibaru živeo do svoje devete godine ili autentičnog fast fuda koji u ovom slučaju podrazumeva krabe ili hobotnice zgotovljene na žaru na licu mesta. Od mesa Zanzibarci jedu samo piletinu, dok Tanzanijci na trpezi imaju i govedinu.