Putovanje u Hijerapolis i Pamukale

Svuda oko nas je zeleno; polja, livade i šume… U toj smaragdnoj pozadini, na blagoj padini brežuljka bljesnu belina – konačno, pred nama se pojavi; čudo Turske, čudo prirode, čudna tvorevina moćnog Tvorca Majke prirode. U svetu jedinstvene i čuvene Pamukale sa toplom termalnom vodom koja izvire iza antičkog grada. Stotinama godina ona je stvarala neobične tvorevine – interesantne i nikad viđene bele 'činije' sa plavom vodom. (Naučnici tu pojavu objašnjavaju jednom rečenicom: 'U pitanju je samo hemija, zapravo, to je mešavina gasa i kalcijuma, gas, u ovom slučaju ugljendioksid, isparava, a krečnjak ostaje, taloži se i vremenom stvara naslage ili bele slojeve!').

Kada se ovom kompleksu priđe iz doline, blistavom belinom ono posetioca podseća na tvrđavu, pa mu tako narod i dade ime Pamu-kale, što u prevodu znači Pamučna citadela. Teško je opisati ovaj prirodni fenomen sastavljen od bezbroj plitkih 'posuda' polukružnog oblika povezanih tankim mlazevima tople vode i začuđujuće lepim stalaktitima. Voda u njima je u najsvetlijoj plavoj nijansi. „Posude“ se smenjuju i nestaju i pomoću kaskada stvaraju plitka jezerca. Iz njih – baš kao okamenjeni talasi streme ka velikoj beloj zaravni koja podseća na terasu…

Pridružujemo se nekolicini turista; zasukanih nogavica i bosonogi spuštamo se u najbliže plitko jezerce. Voda je prijatno zagrejana mada na nekim mestima može da dostigne i neverovatnih 96C! Pogled sa najviše platforme obuhvata dolinu i zeleni beskraj plantaža sa najčuvenijim pamučnim poljima u Turskoj. Prolazeći kroz vodu prolazimo i kroz istoriju, ona pripoveda o lekovitom svojstvu banje koja je lečila i još uvek leči bolesti reumatizma.

„Nikako nemojte propustiti zalazak sunca iza jezera! Nezaboravan prizor i jedinstven doživljaj!“, savetuju nam domaćini. Ubrzo se sunce spusti nad krošnje, a rumeni zraci kao plašt prekriše zlatnom koprenom. Sve postade zlatno; velika i mala jezera, vodopadi, tanki mlazevi, zlatne kapljice vode… ispred mene je bio nestvaran prizor!

Na suprotnom kraju nailazimo na kupasti izvor boje rđe koja dobija boju od gvožđa. Sredovečna Turkinja podmeće džezvu pod mlaz koji izvire, puni je i bez obzira što se voda puši srče je gutljaj po gutljaj. Ovu vodu lekari preporučuju za malokrvne i za bolesti očiju, upotrebljavajući pantomimu žena pokušava da nam objasni. Iza nje je debeljuškasti dečkić koji čučeći pokušava da vodom napuni majušnu testijicu, crvenu, u obliku petlića. Kad je konačno uspeo iz sve snage je dunuo u pljosnati sisak i istog časa zaorio se zvuk sličan ptičjem čavrljanju. „Ćurliče na duduk!“, reče neko.