Rafali i potpisi bezumnika

Tjentište na Sutjesci svakako je jedinstveno mesto u svetu. Tu je, juna 1943. Glavna operativna grupa NOVJ s Vrhovnim štabom izvršila odlučujući proboj iz obruča koji su udružene nemačke, italijanske, NDH i bugarske snage zatvarale na prostoru između reke Čeotine i Sutjeske i planine Sinjajevine. Tu je dalji, pobedonosni put naše vojske za oslobođenje zemlje i pobedu nad fašizmom popločan životima hiljada mladića svih naroda i narodnosti naše ondašnje domovine.
Krenuo sam ovih dana put Tjentišta, povodom 65. godišnjice proboja na Sutjesci, izmešanih osećanja. Bio sam radostan što ću s preživelim borcima evocirati te najslavnije dane iz naše prošlosti. Bio sam tužan zbog pomisli da će tu godišnjicu u dva dana, na dva načina, obeležiti Savez boraca iz Federacije BIH i Savez boraca iz Republike Srpske, pri čemu su ovi potonji osetili neshvatljivu potrebu da tim nedeljivim i nezaboravnim bitkama utisnu jednonacionalnu dimenziju i tako se, u stvari, narugaju bratstvu i jedinstvu, najvećoj svetinji u ime koje je ginuo cvet jugoslovenske omladine. Bio sam uplašen, jer sam strahovao u kakvom stanju ću zateći „nacionalni park“, kako je 1965. zvanično nazvan čitav taj kompleks na Tjentištu, objedinjavajući Spomenik palim borcima NOVJ i Muzej, odnosno Spomen kuću, u kojoj su našle svoj spokoj kosti poginulih partizana.
Ovaj tekst uglavnom i pišem zbog te Spomen kuće – kosturnice, čiju je vrednost neslućeno povećao pokojni, svetski značajni slikar Krsto Hegedušić, oslikavajući joj unutrašnjost predivnim freskama. Bilo je vesti da je Spomen kuća opustošena, a freske nepopravljivo nagrđene. Drago mi je što imam priliku da obradujem sve ljude kojima je stalo do ovog kulturnog dragulja i do Hegedušićevih remek-dela, da nije reč o nepopravljivoj šteti. Objekat je, doduše, veoma zapušten i spolja i iznutra, mnoga stakla su porazbijana i skoro sve freske oštećene. Neki bezumnici praznili su rafale na islikane zidove, drugi su (da li je moguće da je reč o omladini?) ispisivali grebanjem svoja besmislena imena i nadimke preko crteža. No, sve su to oštećenja koja se mogu relativno lako popraviti. Kad se nađete u tom svetilištu, gde su između fresaka ispisana imena i prezimena izginulih boraca, imate snažan utisak da su neopisiva lepota i umetnička uzvišenost ambijenta primorali nasilnike da obuzdaju svoj rušilački i fašisoidni bes. I verujete tom utisku kad, kao omađijani, upijate očima panoramu bitke na Sutjesci, koju pred vama u dvanaest fresaka evocira lapidarnim, hegedušićevskim realizmom veliki slikar. Nije to, u stvari, panorama bitke, ona ostaje negde na drugom mestu, a freske su tu da posetioca podsete na nečuvene zločine okupatora i kvislinga. Sve one svedoče o sudaru fašizma i antifašizma, bilo da su na njima obezličena obešena tela, zaljuljana iza leđa preteći postrojene nemačko-talijanske-ustaško-četničke soldateske; kamene gromade sa zbegom u podnožju i kućama u plamenu; na crvenoj steni zastrašujući odnos 1:100 i preteći sadržaj okupatorskih letaka; ljudski kosturi u uniformama okupatora i kvislinga. Onda ćete zastati pred ranjenicima na Barama, borbom prsa u prsa i atmosferom dostojnom Lubardove „Kosovske bitke“, sa ispisanom nezaboravnom porukom boraca da ih polovine nema, ali da komanda može da računa na njih kao da su u punom sastavu; pred potresno narisanom bitkom na Ljubinom grobu, s tri ogromna nemačka vojnika u prvom planu i partizanskom porukom koja ih „briše“ s platna – „dok god budete čuli na Ljubinom grobu pucnje naših pušaka, Nemci neće proći!“ A onda će naići kolona partizanskih ranjenika, pa vedro nebo, šumica i kolona partizana i naroda, kao optimistički kontrapunkt pretrpljenim grozotama i zločinima. Neće izbeći vašoj pažnji ni nevelika freska na kojoj su uništeni nemački tenk i dva ubijena fašistička vojnika u ležećem stavu, petama okrenutim ka vama, jer je upravo tu umetnik uspeo da izvede takvo skraćenje ljudskih tela, kakvo polazi za rukom samo najvećim slikarima.
Izlazeći iz Muzeja – spomen-kuće i kosturnice, najdublji utisci neće izmicati pred pitanjem, zašto rukovodstvo BIH, zašto, pre svih, rukovodstvo Republike Srpske ne obezbedi da se najhitnije otklone tragovi vandalske rabote koja nas ruži u očima čitavog sveta, da se potpuno obnovi taj dragoceni objekat i hitno izvrše konzervatorski radovi na freskama. Bio bi neoprostiv zločin dozvoliti da vreme učini svoje. Doduše, „nacionalni park“ stavljen je pod kontrolu i zlonamernici, čini se, ne mogu da nastave svoj posao, ali to je, naravno, tek početak. Ne treba čekati, ako nećemo da nas pokoljenja proklinju.