Rajin novac sagradi manastir

Nedaleko od Grocke, pored sela Begaljice nalazi se manastir posvećen Rođenju Presvete Bogorodice, poznat i kao Rajinovac.
Ako se starost svetinja meri po broju legendi i predanja, onda je ovaj hram mnogo stariji od godine 1528, kada se prvi put pominje u jednom starom turskom popisu. Tada su ga zvali manastir Sveti Rajko.
Zašto baš tako, govori jedna od najstarijih legendi očuvanih u ovom kraju koja se kao stara priča prenosi s kolena na koleno. Tako, u davna vremena, živeo u Begaljici bogat, ali pošten čovek, neki Bugarčić. Kod njega je služio momak iz Bosne, koji se zvao Raja. Prošle su godine i Raja, pošto je zaradio dosta novca, odluči da se vrati svojoj kući. Bugarčić ga isplati kesom dukata i požele mu srećan put. Ali, nedaleko od sela, pored jednog izvora, gazdini sinovi sačekaju Raju, ubiju ga, pokupe dukate, a njega zatrpaju u neko šiblje. Posle nekoliko godina, čobani pronađu Rajino telo i o tome obaveste gazdu. Bugarčić odmah prepozna Raju i shvati da su to učinili njegovi sinovi, jer su se oba u međuvremenu teško razbolela „od umne bolesti“. Da bi okajao grehe svojih sinova, sebi za spasenje, a Raji za dušu, na mestu gde je Raja ubijen, podiže malu drvenu crkvu, za onoliko para koliko je Raja zaradio. I osta u narodu priča, da je crkvu podigao Rajin novac.
Po drugom predanju, ovaj manastir je zadužbina despota Lazara, sina despota Đurđa Brankovića, koji je zapušten u 16. veku, ali se ne zna tačno vreme njegove obnove. Tek 1732. zapisan je podatak da je „hram manastira Rajinovca od drveta, dužine 35, a širine 14 aršina, sa zasvedenim naosom“. Posle ove, podignute su još dve crkve brvnare, većih dimenzija, ali je tek 1793. uz pomoć boljevačkog oborkneza Stefana Andrejevića Palalije izvršena velika obnova. U novu crkvu, studenički arhimandrit Gerasim, vraćajući se iz Srema, preneo je i mošti svetog Stefana Prvovenčanog, koje su ovde čuvane izvesno vreme. Joakim Vujić je zabeležio 1827, da se ovde čuvaju i mošti svetog Arsenija Velikog i Svetog Jakova. A u manastiru je sahranjen i knez Palalija, koga su dahije pogubile 1804.
Današnja manastirska crkva samo je delom sačuvala prvobitni izgled. U njoj se nalazi ikonostas koji je nekada pripadao kapeli Vojne bolnice u Beogradu i koji je ovde prenet 1952. Pored ikona iz 19. i 20. veka, sačuvano je i šest prestonih ikona koje je radio ruski slikar A. Kolčin, 1876. U manastirskoj riznici čuvaju se i stare, vredne, bogoslužbene knjige i krst u duborezu sa srebrnim okovom iz 1551.
Poslednjih godina u manastirskim konacima našli su utočište i naši sunarodnici koji su morali da napuste svoja ognjišta i svoje nedaće i iskušenja podele sa predusretljivim monahinjama ove svetinje.
Nedaleko od manastirskog ulaza teče manastirska izvorska voda. Putnik namernik, meštanin, slučajni prolaznik i svako ko dođe ili prođe pored ovog istočnika, kako nekada, tako i danas podseti se da Raja nije stigao kući i da je njegovo zlato uzidano u temelje ovog manastira. Ako narod kaže da je tako – zašto da ne verujemo!