Raška – oaza po meri čoveka

Iza nje stoji veliko znanje i iskustvo. Zato smo je i zamolili da podeli svoja razmišljanja o kulturnom životu u Srbiji, ali posebno o „Raškim duhovnim svečanostima“ čije će se 25. izdanje održati ove godine.

* Već nekoliko godina pratite i pišete o Raškim duhovnim svečanostima, kako biste ocenili ono što se tamo događa svake godine u avgustu?

– Raška je svojevrsna oaza gde se još živi po meri čoveka. Ta mera humanosti kao da je svojevrsna vodilja i kod ljudi koji tvore Raške duhovne svečanosti. Sada je već 25 godina kako traje ova jedinstvena manifestacija koja ima osobit profil, a mene posebno fasciniraju ljudi koji su okupljeni oko Raških duhovnih svečanosti. I verovatno zahvaljujući njima sve tako dobro funkcioniše. Jer, imate tu osmišljenu saradnju između opštinske vlasti, Turističke organizacije i Centra za kulturu „Gradac“, zajednički trud tih mladih ljudi koji tokom pet dana nude stanovnicima Raške i okoline bogat program sa visokim umetničkim dometom.

* Koliko je onda važno da kultura izađe iz velikih gradova?

– Postoji večna težnja umetnika da odu iz svog grada, sela, u veliki grad i da se dokažu, da uspeju. Veliki gradovi su po pravilu predodređeni za sveukupne mogućnosti kulturnih manifestacija. Međutim, u svetu postoje brojne manifestacije koje su specifične po svom profilu i vezane su za pojedina mesta u koja se dolazi isključivo zbog njih. Mislim da je Raška jedno od takvih mesta čije Duhovne svečanosti treba upravo da dobiju tu dimenziju privlačnosti: da turisti sa nestrpljenjem iščekuju kraj avgusta svake godine.

* Da li mislite da su Raške duhovne svečanosti pronašle dobar recept za približavanje visoke kulture takozvanom običnom svetu?

– Visoka kultura ne sme da bude daleko od tog kako kažete takozvanog običnog gledaoca. Upravo je njena univerzalnost osnov njene privlačnosti, njene popularnosti. Mene je prošle godine istinski dirnulo što je puna sala slušala priču o Ivi Andriću od direktorke Zadužbine Ive Andrića Žanete Đukić Perišić, a potom gledala predstavu „U agoniji“ Miroslava Krleže, sa velikom pažnjom. Spojiti Andrića i Krležu na takav način, vredno je hvale.

* Koliko Raške duhovne svečanosti prema vašem mišljenju uspevaju da spoje tradiciju i savremenu kulturu?

– Uverena sam da je to važna karika u lancu uspeha ove manifestacije. Ta tako potrebna simbioza kad je o kulturi reč u Raškoj deluje tako prirodno. U tom prostoru koji je krcat istorijom, nađe se najbolje što pripada duhu ovog vremena.

* Autorka ste i nekoliko knjiga o kojima ste pisali o ljudima koji su obeležili našu prošlost, ali i sadašnjost. Šta ti veliki ljudi znače mladim ljudima danas?

– Ako pomenem monografiju o Draganu Nikoliću „Gospodin Mangup“, onda slobodno mogu da kažem da je ovaj veliki glumac bio i veliki čovek. I eto prve lekcije o velikanima. Neda Todorović i ja smo uradile dve knjige, „Izuzetne žene Srbije“ i „Izuzetni parovi Srbije, 20. i 21. veka“ koje su nastale po ideji gospođe Madlene Cepter, a u izdanju Zepter Book World. Na njihovim stranicama smo, izborom ličnosti i tekstovima o njima, pokazali zbog čega su te ličnosti velike i značajne za srpsku istoriju. Sistem vrednosti koji su stvarali i profesionalni uspesi koji su postigli, neizbežna su lekcija za svakog mladog čoveka.

Mogućnost izbora je najvažnija

* Dugo kao novinarka pratite kulturni život u našoj zemlji i svetu. Pamtite lepa, ali i ružna vremena. Kako bi ste ocenili trenutnu kulturnu ponudu u našoj zemlji?

– Za mene je najvažnija mogućnost izbora. A to podrazumeva da u jednoj zemlji, u jednom gradu, postoji raznovrsna i bogata ponuda zbivanja iz oblasti kulture. Tragično je kada prevlada ukus jedne vlasti, ukus vladajuće kaste, jer se tada ograničava mogućnost da imate svoj koncert, svoju predstavu, svoj film, svoju izložbu…Svaka vlast pokazuje svoj ukus u svemu što se radi u jednoj zemlji, ali srećom, ne može baš sve i uvek da drži pod kontrolom.