Kako je nastala Cezar salata?

Svi misle da je Cezar salata američko jelo i da je prvi put napravljeno u Americi.

Ova salata nastala je, zapravo, u Meksiku, a napravio ju je 1924. jedan italijanski kuvar.

On se zvao Čezare Kardini.

U njegovom starom restoranu Caesar’s, odnosno Čezareovom (Cezarovom) restoranu, u Tihuani u Meksiku, još uvek je izložena jedna njegova fotografija sa pričom o tome kako je nastao recept za salatu.

Tihuana se nalazi na obali meksičkog dela Pacifika, uz granicu sa Sjedinjenim Državama, preko puta San Dijega, drugog grada na granici.

Čezare Kardini je rođen 1896. u Italiji, u gradu Baveno, na jezeru Mađore, na pijemontskoj strani.

Sa dvadeset godina emigrirao je u SAD, i pošto je neko vreme radio u Sakramentu, otvorio je restoran u San Dijegu.

Veoma dobar restoran – Kardini je bio odličan kuvar.

Međutim, dvadesetih godina prošlog veka mnogi Amerikanci su zbog prohibicije (zabrane alkoholnih pića) počeli da odlaze u područja koja su se nalazila koji kilometar dalje od San Dijega, u Tihuanu, gde su mogli da piju koliko žele bez rizika da će se susresti sa veoma strogom američkom policijom.

Dakle, broj barova i restorana u Tihuani se uvećao, tako da je i Čezare svoj restoran prebacio iz San Dijega u Tihuanu.

Posao je išao toliko dobro da su čak i zvezde Holivuda prelazile granicu kako bi jele i pile u njegovom restoranu.

Jedno veče, 1924. godine, pošto je priliv klijenata tokom dana bio veći nego obično, uđe u restoran grupa veoma važnih osoba koje, osim što ostavljaju odličan bakšiš, prenose i dobar glas.

Ali baš te večeri zalihe mesa i ribe bile su skroz potrošene, a i ostale hrane bilo je veoma malo.

Čezareova intuicija promenila je u potpunosti situaciju. Reši da zadivi svoje goste: približi se njihovom stolu, gurajući dvoja kolica puna zelene salate, koje je uvek bilo, i još nekih sastojaka.

Odluči da izmisli jelo sa to malo preostale hrane i da to učini pred samim gostima, objašnjavajući im korak po korak način pripreme.

Verovatno nije ni sam znao kakav će rezultat dobiti, ali budući da je bio tako talentovan kuvar, započeo je smireno da sprema pred zvanicama majonez koji „tri jezika govori“.

Najpre je u providnu posudu za salatu sipao sok od kalifornijskog limuna (jezik prve države), potom dodao dva sveža meksička jaja (jezik druge države) i, na kraju, malo italijanskog belog vinskog sirćeta (jezik treće države).

Poprska sve američkim Vorčester sosom, doda isitnjeni beli luk, so i biber.

Dok je mešao sastojke, dodavao je italijansko hladno ceđeno maslinovo ulje i pričao, pričao, pričao, hvaleći osobenosti sastojaka, sve dok nije umutio veličanstveni majonez.

Poseban.

Potom sa salatom pomeša kockice hleba, prethodno preprženog u kuhinji, i po svemu preli tek pripremljeni majonez.

U to doda listiće zrelog parmiđana ređana kojeg je, naravno, takođe na sav glas hvalio.

Neko kaže da je dodao i poneki inćun, ali nismo u to sigurni.

I tako, ovaj recept, koji još uvek nije imao ime, postigao je neverovatan uspeh.

To se toliko brzo pročulo da je Čezare morao da unese ovu salatu u jelovnik svog restorana.

Naravno, nazvao ju je Cezar salata, odnosno Čezareova salata.

I kao što je slučaj sa picom u Italiji, i u slučaju ove salate na jelovnicima restorana za originalnom verzijom usledile su i druge obogaćene varijante.

Čezareova priča se nastavlja sa prestankom prohibicije u SAD, prelaskom u Los Anđeles i otvaranjem novog restorana, i traje sve do 1935. godine kada njegova salata, uz brojne verzije, postiže uspeh u celoj Kaliforniji.

Posle nekoliko godina, uspeh je bio toliko velik da je Čezare započeo sa proizvodnjom tegli sa gotovim sosom za porodičnu upotrebu.

Potom, osnova fabriku a zatim i čitav trgovinski lanac.

Brend „Cesar Salad“ registrovao je 1948. za celu teritoriju Sjedinjenih Država. I upravo se zbog toga veruje da je ova salata nastala u SAD.

Ali, od sad na dalje znamo da nije tako. A da, umalo da zaboravim: sad kad znate originalne sastojke, pazite se loših imitacija!

Prevela:  Jelena Drljević

(tekstove Danasu za ekskluzivno objavljivanje ustupio Italijanski institut za kulturu u Beogradu)