Kornet za sladoled – pravi dar sa neba

Simbol je i apsolutne održivosti za životnu sredinu – naime, predstavlja retku hranu koja ne stvara ni višak, ni otpad, ručno se pravi, a kad pojedete sladoled, nije potrebno prati suđe. Kornet bi mogao postati logo i simbol za unapređenje sveta i održanje čistoće naše planete.

Iako je reč o veoma jednostavnoj hrani, svakako ju je neko izmislio. Bio je to jedan Italijan.

Ali da bismo govorili o kornetu, moramo najpre nešto reći o sladoledu. Otiđimo nekoliko vekova unazad, sve do carskog Rima. Na banketima moćnih i plemenitih patricija pravili su se sladoledi od snega, meda i voća. Postoje, potom, pisana svedočanstva o tome kako je firentinska aristrokratija iz perioda renesanse sladoled pravila tako što je u led dodavala mleko, maslac i jaja.

Oni koji nisu pripadali aristokratiji, takozvani „običan narod“, nisu mogli sebi da priušte sladoled koji se obično služio na bogatim trpezama, u dragocenim šoljama ili peharima.

U tom trenutku se pojavio kornet i njegova je uloga bila da demokratizuje priču o sladoledu.

Slava koju je sladoled imao u XIX veku bila je ogromna, ali bilo ga je moguće jesti u malobrojnim kafeima u kojima se služio za stolom, u šoljama i čašama, i jeo kašičicom. Bio je previše skup i previše… šik!

Upravo su u tom periodu na seoskim zabavama, vašarima na kojima se plesalo i na kojima su bile tezge i organizovale se igre, počeli da se pojavljuju prvi sladoled i prve granite, poslastice koje su se jele kašikom i bile napravljene od vode, šećera i voća. Smesa je zaleđivana sporo i nikad u potpunosti. Granita se neprestano mešala dok se ne dobije gusta i kremasta masa. Pravi se sa različitim voćem, čak i koštunjavim, poput badema i pistaća, ili sa kafom i čokoladom.

Međutim, i sladoledi i granite služili su se u šoljama, čašama i posudama, što je predstavljalo problem zbog higijene, pranja, lomljenja posuda i troškova. U nekim su se slučajevima služili u listovima smokve i fišecima od papira, što je bilo očigledno problematično, a troškovi su i dalje bili veliki. Mlekare su sladoled počele da pakuju u šolje, činije i različite posude koje su mogle da se nose kući i potom vrate.

Konačno, poslednjih godina XIX veka pojavile su se, kao posude za sladoled, prve oblande, polutečne smese od mleka, šećera, brašna i, ponekad, aroma. Pravljene su i oblikovane uz pomoć malih zagrejanih ploča. Bile su okrugle i ravne ili u obliku cigarete.

Početkom XX veka nekome je palo na pamet da napravi oblandu u obliku kupe. Kakva genijalna ideja! Italo Markjoni, italijanski imigrant koji se iz Vodo di Kadorea, gradića u okrugu Beluno u Venetu, preselio u Njujork, prvi je registrovao patent za proizvodnju kupa, odnosno korneta za sladoled. Markjonijev patent, koji je registrovan 13. decembra 1913, podrazumevao je proizvodnju korneta za sladoled uz pomoć malih zanatskih i drugih industrijskih mašina.

Zahvaljujući ovom njegovom izumu, počela je proizvodnja sladoleda „za šetnju“.

Sladoled je konačno dobio idealan nosač: neformalan, demokratičan i čak jestiv. Pravi dar s neba za mlekare, prodavnice sladoleda, barove, ulične kioske, pokretna kolica, motore i male kamione koji su mogli da ponude sladoled na jednostavan i brz način. Od tog trenutka na dalje, potrošnja zanatskog sladoleda doživela je apsolutni skok. Naravno, kako se to dešava kad neki domaći proizvod doživi uspeh, stvorena je industrija sladoleda ili, bolje rečeno, „ajs krima“ (ice cream).

Verujemo da se ne treba preterano zadržavati na industrijskom sladoledu.

Zanatski kornet doživeo je tokom godina evoluciju – unapređeni su njegova smesa i kvalitet, ali i oblik: osim tradicionalnog uvijenog korneta, napravljen je i kornet koji na svom vrhu ima „prsten“, ukrasnu traku koja obmotava krug korneta u celosti i omogućava jednostavnije stavljanje različitih ukusa sladoleda lopaticom.

Ponovićemo da je kornet u harmoniji sa našom planetom, a ne treba zaboraviti da, kako bismo ga pojeli celog, mora da bude ukusan, i, pre svega, dobrog kvaliteta. Bolje je, dakle, ako je napravljen bez šećera, od prirodnih, kvalitetnih sirovina, bez aroma i veštačkih proizvoda. Jednom rečju, na italijanski način…

Prevela:  Jelena Drljević

(tekstove Danasu za ekskluzivno objavljivanje ustupio Italijanski institut za kulturu u Beogradu)