Morska riba na posnoj trpezi – recepti

Šta je briga Italiju što kao mi „nemaju onako lepu i razuđenu obalu gde ni ribe ne dolaze”, kad imaju ribare i svakojaka čudesa pa pijaca u Veneciji liči na emisije „National geographic”.

Elem: šta onda i nas briga što Srbija nema more!!!

Eto zašto industrijalizacija i globalizacija, Evropa nego šta, imaju svojih prednosti. Dakle, ne treba ići na mora, okeane, da bi se uživalo u morskim ribama.

Nažalost, oni koji smatraju da nema „tice do prasice“ jedu ribu samo u vreme Velikog posta. Ili, oni ne baš sasvim ortodoksni, jedu ribu samo za Veliki petak. Beograd miriše na girice. Ne haju za savete lekara da ribu valja jesti bar dva puta nedeljno.

Ostali, oni što preferiraju kućni atmosferu (riblji restorani su gotovo po pravilu preskupi), ako nemaju zamrzivača, imaju prodavnica. A u njima su se odavno sardine i tunjevi odomaćili kao naši.

Studenti se kuvanju uče na špagetima s tunjevinom.

Gurmani izmišljaju samo naizgled nemoguće kombinacije školjke sa grožđem, na primer.

Eto nama, duboko na kontinentu, mirisa mora.

Sa­la­ta (ali ka­kva) od krom­pi­ra

Sla­ne sar­de­le – 5 kom; krom­pir – 500 g; ori­ga­no; vin­sko sir­će; ma­sli­no­vo ulje; cr­ne ma­slin­ke; ka­pa­ri

Ime sve go­vo­ri: da­kle, ovo ni­je sa­la­ta od krom­pi­ra, što se uz pre­pe­če­ne dva­de­se­to­go­di­šnje ja­pan­ske osli­će slu­ži u pe­ša­dij­skim ka­sar­na­ma.

Pre sve­ga, po­la ki­la krom­pi­ra va­lja isec­ka­ti na koc­ki­ce, pa oba­ri­ti ta­ko da ne osta­nu ži­vi, ali i da se ne pre­ku­va­ju. On­da se pre­tva­ra­ju u pi­re, pa od sa­la­te ne­ma ni­šta.

Koc­ki­ce, da­kle, oba­re­ne ka­ko tre­ba, po­so­le se, po­bi­be­re mle­ve­nim be­lim bi­be­rom i iz­me­ša­ju sa pr­sto­hva­tom ori­ga­na. Ta­da se pre­li­ju ili mo­den­skim sir­će­tom ili do­ma­ćim vin­skim, ko­je je aro­ma­ti­zo­va­no bo­silj­kom, maj­či­nom du­ši­com, ko­ri­com ci­me­ta i cve­ti­ći­ma ka­ran­fi­li­ća. On­da, i ma­sli­no­vim uljem.

A tek ta­da, do­la­zi ono glav­no: sla­ne sar­de­le (pet-šest ko­ma­da) va­lja oči­sti­ti od kič­me­ne ko­sti, sva­ku po­lut­ku po­de­li­ti još na dva de­la, pa ri­bi­ce ne­haj­no raz­ba­ca­ti po krom­pi­ru. Ko­li­ko ko­ma­da ri­bi­ca, to­li­ko i krup­nih cr­nih ma­slin­ki i sit­nih ka­pa­ra. Za ko­nac, što de­lo kra­si.

Na­rav­no, sve mo­ra da se do­bro ohla­di, pa po­tro­ši uz ka­kvo la­ga­no, cr­no vi­no. Ga­me, na pri­mer.

Ma­ri­ni­ra­na sku­ša

Sku­še – 1 kg; cr­ni luk – 500 g; so; bra­šno; ulje, vin­sko sir­će; lor­ber; bi­ber; ru­zma­rin

Mno­gi­ma ja­ka pla­va ri­ba, ka­kva je sku­ša, ne pri­ja, pa je za­to iz­be­ga­va­ju ia­ko je na pi­ja­ca­ma ima to­kom ce­le go­di­ne i spa­da u naj­jef­ti­ni­je da­ro­ve mo­ra. Evo jed­nog na­či­na ka­ko da se jak ukus „ubi­je“, a opet sve osta­ne le­po i soč­no, čak lep­še i soč­ni­je ne­go da se ri­ba pro­sto is­pr­ži.

Za ovo je­lo po­god­ne su ma­le sku­še. Što ma­nje, to bo­lje. Naj­bo­lje, kad ih u ki­lo­gra­mu ima se­dam-osam ko­ma­da. On­da se oči­ste, po­so­le, pa uva­lja­ju u bra­šno i is­pr­že. To je pr­vi ko­rak.

Dru­gi je, pri­pre­ma­nje ma­ri­na­de: tri-če­ti­ri gla­vi­ce cr­nog lu­ka se ise­ku na re­bar­ca, pa u zej­ti­nu, gde su se ri­be pret­hod­no pr­ži­le (ali oce­đe­nom od osta­ta­ka bra­šna), na la­ga­noj va­tri pro­din­sta­ju. Dok ne za­ca­kle, a ni­ka­ko da po­ru­me­ne. Ovo se od­lo­ži na stra­nu.

Po­la li­tra vo­de se ume­ša s vin­skom ča­šom vin­skog sir­će­ta, ali se pa­zi da ne bu­de ni pre­ki­se­lo, ni pre­vi­še bla­go. Ona­ko da mo­že da se pi­je. Do­da se još li­stić-dva lor­be­ra, ka­ši­či­ca ze­le­nog (ko ne­ma – cr­nog) bi­be­ra u zr­nu, ma­lo so­li i maj­či­ne du­ši­ce, ili ru­zma­ri­na. Kad ma­ri­na­da pro­vri, pro­ku­va se de­se­tak mi­nu­ta, pa osta­vi na stra­nu.

Tek sa­da sle­di sla­ga­nje. Na dno po­god­ne po­su­de raz­li­je se po­lo­vi­na onog lu­ka, pa pre­ko nje po­re­đa­ju ri­bi­ce. Kao sar­di­ne u kon­zer­vi. Opet se po­kri­ju lu­kom, opet na­re­đa­ju pre­o­sta­le ri­bi­ce.

Dok je sve još to­plo, za­li­je se onom ma­ri­na­dom, pa osta­vi da se ohla­di sa­mo od se­be. Ču­va se u fri­ži­de­ru, a je­de da­ni­ma po­sle spre­ma­nja. Što du­že sto­ji, to ri­bi­ce po­sta­ju sve soč­ni­je, a ko­sti im se u ki­se­li­ni to­pe, pa je sed­mog da­na od sveg me­sa naj­u­ku­sni­ja gla­va, sve sa ko­sti­ma.

Sa­la­ta od li­ga­nja

Lig­nje – 1 kg; ba­re­na pa­pri­ka – 2 kom; cr­ni luk – 1 gla­vi­ca; ma­sli­no­vo ulje; vin­sko sir­će; be­lo vi­no; per­šun; ori­gan; ru­zma­rin, maj­či­na du­ši­ca; lor­ber; be­li bi­ber; so

Za je­lo što sle­di ne bi se mo­glo re­ći da je sa­la­ta. Pre će bi­ti da su to lig­nje pri­pre­mlje­ne na na­čin da ni sa­la­tu, ni vi­no – ne tra­že. Sve je već unu­tra, pa je ovo i ne­ka vr­sta br­ze hra­ne. Ali, za raz­li­ku od sve­ga dru­gog što se ova­ko na­zi­va – uku­sne hra­ne.

Ki­lo li­ga­nja se oči­sti, pa sku­va u sla­noj vo­di, ohla­di, oce­di (vo­da se sa­ču­va) i isec­ka na pr­ste­no­ve. Dve cr­ve­ne ba­re­ne pa­pri­ke (iz tur­ši­je) isec­ka­ju se na koc­ki­ce, a ce­la gla­vi­ca be­log lu­ka na kru­ži­će.

Od ma­sli­no­vog ulja, vin­skog sir­će­ta, be­log vi­na, vo­de u ko­joj su se lig­nje ku­va­le, na­spe se po jed­na ča­ši­ca i na­pra­vi sme­ša.

Ovo se sve ume­ša pa za­či­ni per­šu­nom, ori­ga­nom, ru­zma­ri­nom, maj­či­nom du­ši­com, mr­vlje­nim li­stom lor­be­ra i mle­ve­nim be­lim bi­be­rom.

Sa­la­ta va­lja da od­le­ži dva sa­ta na hlad­nom, pa ia­ko je sve već unu­tra, ne ide bez vek­ne cr­nog, sve­žeg, go­to­vo to­plog hle­ba. Iz do­ma­će pe­ka­re, ako ta­kvih još ima.

Sku­ša u po­vr­ću

Sku­ša – 1 kg; cr­ni luk – 500 g; šar­ga­re­pa – 500 g; mor­ska so; be­li bi­ber; lor­ber; maj­či­na du­ši­ca; per­šu­nov list; ma­sli­no­vo ulje; be­lo vi­no – 2 dl; ja­bu­ko­vo sir­će – 2 dl

Evo ne­čeg jed­no­stav­ni­jeg. Ne mo­ra to­li­ko da če­ka, je­de se čim se ohla­di.

Sku­ša se oči­sti od gla­ve i kič­me­ne ko­sti, do­bro na­tr­lja mor­skom so­lju i osta­vi da sto­ji če­ti­ri-pet sa­ti.

Pri­pre­mi se i me­ša­vi­na od cr­nog lu­ka, na ko­lu­to­ve ise­če­ne šar­ga­re­pe, iz­mr­vlje­nog lo­vo­ro­vog li­sta, be­log bi­be­ra u zr­nu, maj­či­ne du­ši­ce i per­šu­na.

Na dno na­u­lje­nog (ma­sli­no­vo ulje!) ze­mlja­nog đu­ve­ča ra­za­stre se po­la po­vr­ća, on­da do­bro od­sto­ja­la i obri­sa­na ri­ba, pa sve za­stre dru­gom po­lo­vi­nom po­vr­ća. Na­li­je se me­ša­vi­nom od dva de­ci be­log vi­na i isto to­li­ko ja­bu­ko­vog sir­će­ta.

Đu­več se pri­pu­sti bla­go za­gre­ja­noj rer­ni, da vri pet­na­e­stak mi­nu­ta, a on­da ohla­di.

Za­pe­če­ne ri­bi­ce

In­ću­ni, pa­pa­li­ne ili sar­di­ne – 1 kg; ma­sli­no­vo ulje; be­li luk; per­šun

Ko ima sre­će da na­ba­vi pra­ve in­ću­ne, mo­že da spre­mi je­lo, što, po br­zi­ni, za­slu­žu­je da od­mah na­đe me­sto u Gi­ni­so­voj knji­zi re­kor­da. A da, pri tom, bu­de vi­še ne­go uku­sno. Jer, ovo je hra­na ko­ja se br­zo spre­ma, ali ne je­de se br­zo. Jer, in­ću­ne, bez pra­nja ili či­šće­nja, va­lja sa­mo na­re­đa­ti u pleh, za­či­ni­ti i pu­sti­ti rer­nu da sa­ma ura­di osta­lo.

In­ću­ni se na kon­ti­nen­tu ret­ko, go­to­vo ne­mo­gu­će na­ba­vlja­ju, ali, za­to, po­sto­je ve­ća bra­ća ovih ri­bi­ca: pa­pa­li­ne ili sar­de­le. Ko ima reč­ne uklje­ve, ta­ko­đe mo­že da spre­mi „za­pe­če­ne ri­bi­ce“.

Ia­ko mo­ra­ju da se či­ste, to je vr­lo jed­no­stav­no: uhva­te se za gla­vu, ova ot­ki­ne, a s njom iz­vu­ku i sve iz­nu­tri­ce i kič­me­na kost. Ova­ko pri­pre­mlje­ne ri­bi­ce po­re­đa­ju se na dno na­u­lje­nog ple­ha. Po­so­le se, po­bi­be­re, po­spu sit­no sec­ka­nim be­lim lu­kom i li­stom per­šu­na, na­ka­pa­ju ma­sli­no­vim uljem.

On­da po­no­vo ri­bi­ce; po­no­vo za­či­ni; još jed­nom ri­bi­ce. Na kra­ju so, bi­ber i ulje. Pe­če se pet­na­e­stak mi­nu­ta, na 200 ste­pe­ni, a slu­ži hlad­no, uz pre­pe­čen hleb i ja­ko be­lo vi­no.

Tu­če­na bli­tva

Oslić – 750 g; bli­tva – 500 g; krom­pir – 500 g; so; ma­sli­no­vo ulje; bi­ber; be­li luk

Na pr­vi po­gled, ovo je­lo li­či na stan­dard­no pri­pre­mlje­nog ba­ka­la­ra. Ali, i taj pr­vi po­gled raz­li­ku­je se po bo­ji: ze­le­no je. Shod­no to­me, raz­li­či­to je po uku­su, druk­či­je je i sto­ga što se slu­ži to­plo, a, na kra­ju kra­je­va, i ne spre­ma se od ba­ka­la­ra, već od osli­ća.

Tri-če­ti­ri ve­ze bli­tve, ukup­no bar po­la ki­le, oči­ste se sa­mo ma­lo na ko­re­nu, isec­ka­ju i be­li i ze­le­ni de­lo­vi na krup­ne re­zan­ce, pa oba­re u sla­noj vo­di. U ka­kvom dr­ve­nom ava­nu, dr­ve­nim tuč­kom oba­ve­zno, bli­tva se is­tu­če ta­ko da li­či na pi­re. Ovo mo­že da se ra­di i u blen­de­ru ili mik­se­ru u ko­jem se spre­ma­ju ka­ši­ce za be­be, ali to, on­da, ni­je to. Ne sme da bu­de pi­re, već sa­mo da li­či na pi­re.

Ista ko­li­či­na krom­pi­ra se oba­ri, sve sa lju­skom, olju­šti, pa vi­lju­škom iz­gnje­či.

Sje­di­ni se s bli­tvom, pa od­lo­ži da sa­če­ka da­lje.

Po­la ki­lo­gra­ma osli­ća u fi­le­ti­ma, ili tri fr­ta­lja ne­fi­le­ti­ra­nih, oba­ri se u sla­noj vo­di, pa, ako tre­ba, ot­ko­sti i me­đu pr­sti­ma iz­mr­vi na ko­ma­de – ni pre­ve­li­ke, ni pre­ma­le.

Ovo se, na­rav­no, iz­me­ša sa tu­če­nom bli­tvom, pa za­či­ni: ma­sli­no­vim uljem, mle­ve­nim bi­be­rom, či­ta­vom gla­vi­com sit­no isec­ka­nog be­log lu­ka, a po po­tre­bi se još i do­so­li.

Oslić a la ba­ka­lar

Oslić – 1 kg; krom­pir – 1 kg; ma­sli­no­vo ulje; be­li luk – 1 gla­vi­ca; per­šun; bi­ber

LJu­bi­te­lji ba­ka­la­ra u saf­tu, u ne­do­stat­ku svo­je ri­be, na­šli su za­me­nu, se­bi za ute­hu, oni­ma ko­ji­ma je ukus ba­ka­la­ra pre­jak za za­do­volj­stvo.

Za ovo je­lo naj­jed­no­stav­ni­je je ima­ti fi­le­te od osli­ća. Ali, ako se ko­ri­sti ceo oslić, je­lo će bi­ti uku­sni­je. Da­kle, ko­ri­sti­mo ce­lu ri­bu.

Oko ki­lo­gram osli­ća se pet­na­e­stak mi­nu­ta ba­ri u sla­noj i ki­pu­ćoj vo­di. Na­rav­no, ohla­di se, pa ot­ko­sti, ko­sti ba­ce, a vo­da sa­ču­va za po­sle. Me­so se pr­sti­ma iz­dro­bi, kol’ko za za­lo­gaj, pa osta­vi na stra­nu.

Još ki­lo krom­pi­ra se olju­šti i ise­če na ko­lu­to­ve.

U ve­li­koj šer­pi, na do­sta ma­sli­no­vog ulja, sa­mo ma­lo se pro­pr­ži po­la gla­vi­ce be­log lu­ka, pa na to na­re­đa po­lo­vi­na onog krom­pi­ra. Do­bro se po­so­li i po­bi­be­ri tu­ca­nim be­lim bi­be­rom. Sta­vi se i sva ri­ba, pa on­da opet za­vr­ši dru­gom po­lo­vi­nom krom­pi­ra. Opet se po­so­li i po­bi­be­ri. Na­li­je se vo­dom u ko­joj je oslić ku­van, pa krč­ka na ti­hoj va­tri, bez me­ša­nja, dok se krom­pir ne sku­va.

Na sa­mom kra­ju, od­o­zgo se sve za­pra­ši sit­no sec­ka­nom dru­gom po­lo­vi­nom one gla­vi­ce be­log lu­ka i ce­lom ve­zom per­šu­no­vog li­sta.

Krč­ka se još ma­lo, a je­de ka­ši­kom, jer je sve pu­no saf­ta, u ko­ji, ala­plji­vi, na kra­ju uma­ču hleb.