Rene Dekart – život u skladu sa „omiljenom izrekom“ špijuna

Niko ga nije zvao Rene, a često se i sam predstavljao kao „Poitevin” i potpisivao pisma kao „du Perron“.

Od 11. do 18. godine, Dekart je pohađao jednu od najboljih škola u Evropi, jezuitski koledž Henrija IV u La Flešu u Francuskoj.

U svom kasnijem radu „Rasprava o metodi”, Dekart je napisao da se, po završetku škole, upleo u toliko sumnji i grešaka, da je bio uveren da nije napredovao u svim svojim pokušajima da stekne sva saznanja, i da je samo otkrio koliko zapravo nije znao.

Dekartova porodica bila je prepuna advokata i očekivalo se da će im se i on, „nadobudni intelektualac”, pridružiti.

Studirao je pravo i čak se vratio kući sa pravnom diplomom 1616. godine.

Ipak, nikada nije ušao u praksu. Tokom 1618. godine, tada dvadesetdvogodišnji Dekart se, umesto za advokaturu, zainteresovao za vojsku.

Prijavio se za plaćenika u holandskoj vojsci. Tamo je studirao vojno inženjerstvo i bio fasciniran matematikom i fizikom.

Tokom 1618. godine car Ferdinand II pokušao je da nametne katoličanstvo svima koji žive u domenu njegove vladavine.

Rezultat ove politike bio je Tridesetogodišnji rat. To je takođe podstaklo Dekarta, katolika, da pređe na stranu bavarske vojske koja se borila za katoličanstvo.

Na svom putovanju zaustavio se u gradu Ulmu. Tamo je u noći 10. novembra imao tri sna koja su ga ubedila da promeni životni put.

„Dekart je iz snova izvukao poruku da bi trebalo da krene u reformu celokupnog znanja“, piše filozof Gari Hatfild u Stanfordskoj enciklopediji filozofije.

Tokom 1628. godine, Dekart se preselio u Holandiju i proveo devet meseci naporno radeći na teoriji metafizike.

Međutim, nedugo nakon toga, nešto mu je omelo pažnju. Godinu dana kasnije, 1629. godine u blizini Rima viđena su brojna lažna sunca – nazvana „pasunce“ ili „psi sunca“.

Dekart je stavio svoju voljenu metafizičku raspravu na zadnje mesto i posvetio svoje vreme objašnjavanju ovog fenomena.

Bila je to srećna distrakcija budući da ga je dovela do njegovog dela „Svet”, ili „Traktat o svetlosti”.

Nekoliko godina kasnije, 1637. godine Dekart je objavio „Raspravu o metodi”, gde je preduzeo revolucionarni korak opisivanja linija matematičkim jednačinama.

Prema Hatfildu, Dekart je smatrao da njegove algebarske tehnike pružaju moćnu alternativu stvarnim konstrukcijama kompasa i lenjira, kada su ovi postali previše komplikovani.

Dekart je, ipak, širom sveta postao prepoznatljiv po čuvenoj frazi „Cogito, ergo sum” (koja se na francuskom prvobitno pojavila kao „Je pense, donc je suis”) ili „Mislim, dakle postojim”.

Koncept se pojavio u mnogim njegovim tekstovima.

Da bi razumeli šta to znači, neki kontekst je ipak neophodan. U to vreme su mnogi filozofi tvrdili da se istina stiče čulnim utiscima. Dekart se nije složio.

Tvrdio je da su naša čula nepouzdana. Bolesna osoba može halucinirati. Amputirani čovek može da oseti fantomski bol u udovima. Ljudi se redovno obmanjuju vlastitim očima, snovima i maštom.

Dekart je, međutim, shvatio da je njegov argument otvorio vrata „radikalnoj sumnji”, to jest, šta je sprečavalo ljude da sumnjaju u postojanje, pa, svega?

Argument „cogito” je njegov lek – čak i ako sumnjate u postojanje svega, ne možete sumnjati u postojanje sopstvenog uma – jer sumnja ukazuje na razmišljanje, a mišljenje ukazuje na postojanje.

Tvrdio je da ovakve samorazumljive istine, a ne čula, moraju biti temelj filozofskih istraživanja.

Bio je opsednut sigurnošću. U svojoj knjizi „Pravila za usmeravanje uma”, „težio je da generalizuje metode matematike tako da pruži put do jasnog znanja o svemu što ljudi mogu saznati”, piše Hatfild.

Njegov savet je obuhvatio ovaj klasični princip: da biste rešili veliki problem, razdvojite ga na male delove koji se lako razumeju, a potom često proveravajte svaki korak.

Imao je moto koji je preuzeo od Ovidija: „Ko živi dobro skriven, dobro živi”.

Kada se preselio u Holandiju, redovno je menjao stanove i namerno držao svoju adresu u tajnosti.

Neki kažu da je to zato što je jednostavno želeo privatnost za svoj filozofski rad ili zato što je izbegavao svoju porodicu.

U svojoj knjizi naslovljenoj „Dekart, filozof“ A. C. Grejling iznosi još jednu mogućnost: „Dekart je bio špijun”.

Kada je revidirao svoja „Razmišljanja o prvoj filozofiji”, planirao je da pošalje rukopis na adrese „20 ili 30 najučenijih teologa” na kritiku, svojevrsnu recenziju.

Sakupio je sedam prigovora i objavio ih u delu. Naravno, imao je poslednju reč: odgovarao je na svaku kritiku.

Tokom četrdesetih godina 17. veka, Dekartov učenik i prijatelj Henricus Regius objavio je rad koji je uzdrmao Dekartovu teoriju uma, koja, ukratko rečeno, tvrdi da su materijalno telo i nematerijalni um odvojeni i različiti.

Međutim, između njega i Dekarta došlo je do svađe, a Dekart je napisao tekst kojim je vrlo odsečno odbio sve prigovore.

Postoje verovanja koja sugerišu da je Dekart verovao da majmuni i čovekoliki majmuni mogu da razgovaraju.

Ipak, činjenice pokazuju da nije verovao u tako nešto. Prema „Stanfordskoj enciklopediji filozofije”, Dekart je porekao da su životinje čak i svesne, a kamoli sposobne za govor.

Ovakve spekulacije su proizašle iz pogrešnog čitanja pisma koje je Dekart napisao 1646. godine, a u kojem je ovo verovanje pripisao „divljacima”.

U pismu švedskoj kraljici Kristini, Dekart je objasnio da je u detinjstvu imao drugaricu sa ukrštenim očima.

„Voleo sam devojku svojih godina … koja je bila malo ukrštenih očiju. Na taj način, utisak koji je moj mozak stvorio kad sam pogledao njene lutajuće oči toliko se pridružio onom utisuku koji se dogodio i kad me je ljubavna strast pokrenula. Tako sam se, dugo posle toga, viđajući žene sa ukrštenim očima, osećao skloniji da ih volim nego drugi.”

Tokom 1647. godine, tada već pedesetjednogodišnji Dekart, posetio je, više nego duplo mlađeg, vunderkinda i fizičara Paskala.

Njihov sastanak brzo se pretvorio u žestoku raspravu oko koncepta vakuuma, to jest, ideje da bi pritisak vazduha ikada mogao biti sveden na nulu.

Dekart je rekao da je to nemoguće, a Paskal se nije složio. Kasnije je Dekart napisao pismo u kom je rekao da je Paskalu „previše vakuuma u glavi”.

Još krajem tridesetih godina 17. veka, teolog Gisbert Voetius ubedio je akademski senat Univerziteta u Utrehtu da osudi filozofov rad.

Iako je Dekart bio katolik, njegova sugestija da je svemir započeo kao „haotična čorba čestica u pokretu”, Hatfildovim rečima, bila je suprotna pravoslavnoj teologiji.

Trideset godina kasnije, njegova dela su stavljena na crkveni indeks zabranjenih knjiga, poznatijem kao „Index librorum prohibitorum”.

Dekart nije bio jutarnja osoba. Često je spavao po 12 sati, od ponoći do ručka.

U stvari, radio je u krevetu. Spavanje je, mudro je napisao, bilo vreme „hranjenja mozga”.

Ali, prema časopisu „Žurnal istorije neurohirurgije”, možda je imao poremećaj spavanja koji mu je pomogao da okonča život.

Godinu dana pre smrti, Dekart se preselio u Stokholm kako bi se zaposlio podučavajući kraljicu Kristinu, koja je bila predani ranoranilac, te je, vrlo verovatno, primorala Dekarta da promeni raspored spavanja.

Neki veruju da je usled nedostatka sna oslabio njegov imunološki sistem, što ga je na kraju i ubilo.

Umro je u Stokholmu 1650. godine i sahranjen je van grada.

Šesnaest godina kasnije, njegov leš je ekshumiran i odnet u Pariz.

Tokom Francuske revolucije njegove kosti su premeštene u egipatski sarkofag u Muzej francuskih spomenika.

Decenijama kasnije, kada su napravljeni planovi za ponovno sahranjivanje Dekarta, zvaničnici su otkrili da nedostaje većina njegovih kostiju – uključujući i lobanju.

Danas se njegova lobanja nalazi u kolekciji u muzeju Musee de l’Homme u Parizu.