Renesansna lepota izgubljenog sela

Kad se popnemo na jedan ćuvik na izlasku iz Mionice, da bi se spustili u Ključ i videli fabriku vode i etno gostionicu sa malim odmaralištem, zateknemo se kako svaki put ushićeno viknemo: Evo nas u slici! Renesansnoj, kao da je pozadina portreta Mona Lize Đokonde, fascinantnog remek dela velikog Leonarda. Izgleda kao da smo ušli u neku, kako kaže moj drug Milan, umbrijsku, sijensku ili firentinsku razglednicu. Na blagim padinama koje se prostiru u beskraj, ređaju se obrađene njivice, livade, kućice, graničnici imanja, redovi visokih bagremara. Kao da slika u koju smo ušli diše i širi u prostoru svežinu i inspirativnu likovnu razigranost!

Obala nekadašnjeg Panonskog mora, planinski venci koji tu oko Valjeva počinju, i protežu se do Jadranskog mora, dočekuje nas čim se popnemo iznad Uba na visoravan, pre nego što stignemo do Slovca i uklopimo se u magistralni put ka Valjevu. Od izlaska na stari Obrenovački put, naviru sećanja na usku staru Lajkovačku prugu, koje više nema, ostala je samo blaga kosina nekadašnjeg nasipa pored Save. Sećamo se ulazaka i silazaka sa tog voza, u toku njegovog sporog hoda Ostružničkom glavnom ulicom, pa kroz Umku i prisećamo se kuda li je vozio taj Ćira kroz Obrenovac i kuda posle prema Ubu.

Sećamo se i nekadašnjeg rečnog saobraćaja, kojim se stizalo do Šapca i Obrenovca, i ko zna dokle tamo dalje na Zapad… i žalimo što tih brodića i dereglija više nema na redovnim putovanjima. Lamentiramo nad rasipništvom savremenog sveta koji ne koristi blagodeti jeftinog, iako sporijeg rečnog saobraćaja.

Selo Rajković, naša je krajnja odrednica, gde sam na korišćenje dobio kuću i hektar zemlje od prijatelja koji više tamo ne idu. U selu Rajković, podno Divčibara, leti nema vode, kao i u mnogim okolnim selima, pa moj komšija i ja uvek stanemo na nekoj pumpi da naspemo nekoliko plastičnih balona vode. Vrlo blizu, odmah posle Obrenovca, ovaj regionalni put se renovira, i valjda će do zime biti sav asfaltiran. Dotle sve je oko druma belo od sitne prašine od kamena kojim se posipa trasa proširenog puta kroz sela do Uba.

Ali zato kad se stigne do stare jednostavne dvorišne kapije na imanju pored makadamskog pua, dvesta metara od centra sela, i prekrasne komotne kafane, sve tegobe su prošle. Čeka nas prostrani travnjak i posao: kosidba i krčenje zarasle livade i voćnjaka, planirani roštilj za taj dan ili paprikaš u kotliću… Sve to ima terapijsku vrednost.

Dvorište sa skromnom kućom povrh livade, ima svoju mikroklimu. Stogodišnja kruška, iako preti da nas zgnječi ako posrne, pa krene da se ruši, daje divan bogat hlad koji podržavaju razgranate šljive. Na kraju dana, posle kosidbe, sakupljanja i spaljivanja ili prenošenja i odlaganja trave i starih grana, i novih iskrčenih mladica, kad se popije i kafa posle ručka, operu sudovi i pospremi izneseni kamperski nameštaj, polako se zazlati predeo i vreme je za povratak.