Reporter Danasa u Istanbulu dve nedelje uoči izbora: Bosfor još uvek spava između istoka i zapada (FOTO)

Tuba je samostalna turistička vodičica koja je angažovana da četiri dana brine o evropskim novinarima i influenserima koji su u Istanbul doputovali u okviru programa Ministarstva kulture i turizma Republike Turske i Agencije za razvoj i promociju turizma Turske (TGA).

Sama činjenica da ona nije zaposlena ni u ministarstvu ni u agenciji govori o tome da su domaćini želeli da s aspekta stručnosti pruže inostranim gostima najbolje moguće informacije o najvećem turskom gradu, njegovim znamenitostima, kao i njegovim prednostima i manama.

Iako je imala podršku mladih i visoko obrazovanih kadrova TBA, Lal (25) i Emrea (26), ona je tako koja je vodila glavnu reč. Tuba je odlučivala kako će neku znamenitost predstaviti i iz kog ugla će prići bilo kojoj istorijskoj problematici.

Na primer, osetljivu temu Aja Sofije, oko koje su se vekovima lomila koplja između hriščana i muslimana, a kojoj je pre dve i po godine ponovo dodeljen status džamije, predstavila je kao odluku jednog čoveka (predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana – prim. aut.) o kojoj se nije izjašnjavao parlament i o kojoj u Istanbulu i Turskoj postoje različita mišljenja.

Objasnila je da njen novi status ne umanjuje istorijski značaj i da Turska kao i do sada želi dobrodošlicu svima koji hoće da obiđu ovo istorijsko zdanje. Podsetila je da je tvorac sekularne Turske Kemal Paša Ataturk 1935. godine odlučio da zauvek zakopa ratne sekire u vezi sa Aja Sofijom pretvarajući je u muzej koji podjednako pripada građanima svih religija. Na pitanje kako danas obični građani Turske gledaju na poništavanje odluke oca moderne Turske, takođe odgovara diplomatski, izbegavajući da iznese i svoje mišljenje o problemu, ali konkretnije nego na pitanje o izborima:

„Neki misle da je politička odluka, neki da je dobra, neki da nije. Vernici iz Istanbula nisu navikli da dolaze na molitve u Aja Sofiju i oni svoju veru praktikuju u drugim džamijama. Ovde iz religijskih razloga više dolaze stanovnici iz drugih, ruralnih delova zemlje. Ali, isto tako dolaze i građani iz drugih delova Turske koji kao i vi žele da je vide kao istorijsko zdanje i osete njenu veličinu“.

Granicu pristojnosti u pitanjima uveliko sam prešao i pre ovih u vezi sa Aja Sofijom i izborima.

Kao urednik u dnevnom listu i portalu koji se prvenstveno bavi političkim i društvenim temama imam obavezu da probam da osetim puls Turske uoči izbora koji se održavaju za manje od dve nedelje, a na kojima se prvi put posle skoro dve decenije šanse za pobedu daju i opozicionom kandidatu.

A Tuba je na neki način „žrtva“, jer zbog zgusnutog programa (koji ne želim da propustim) nemam mnogo vremena da pričam sa običnim turskim građanima.

Ona mi je kao intelektualka koja nije direktno zaposlena u državnom sektoru najdostupnija, a kako smo s njom provodili više od deset sati dnevno dozvoljavao sam sebi da prelazim granicu i pokušam da izvučem što više informacija na osnovu kojih bih uspeo da Tursku predstavim ne samo u istorijskom, već i u političkom, društvenom i kulturnom kontekstu.

A kakvi su zapravo Turci i Turska danas?

Zemlja koja na prvi pogled kao i Istanbul balansira između tri različita sveta – evropskog, azijskog i arapskog. Lik reformatora Kemala Ataturka je svuda i na njega su svi izuzetno ponosni, bilo da su nacionalisti ili globalisti. Njegovo ime videćete i na novootvorenom modernom kulturnom centru preko puta Taksim trga, ali i na mnogim drugim nacionalnim zdanjima u gradu.

Turci su s pravom kao nacija ponosni što zahvaljujući njegovom nasleđu nikada nisu podlegli pod uticaj radiklanog islama, poput Irana ili Saudijske Arabije. Zbog toga kao društvo i na najmanji pokušaj poništavanja njegovog nasleđa (kao što je na primer slučaj sa Aja Sofijom) gledaju sa dozom podozorenja i straha da ne krenu u pogršenom smeru. Veoma su oprezni kada strancima predstavljaju nasleđe Otomanskog carstva.

Domaćini o srednjevekovnim otmonaskim osvajanjima Balkana i Evrope pričaju prvenstveno kao o vidu seoba (migracija), izostavljajući ratničko nasleđe o kome se u srpskim udžbenicima jedino uči. Turci danas najviše ističu kulturni i arhitektonski aspekt tog perioda, koji je bez dileme vrlo impresivan.

Zapad, uključujući i Srbiju, već ceo vek sa potcenjivanjem gleda na istorijsko nasleđe Otomanskog carstva, oličavajući ga samo u njihovom načinu obračuna sa neprijateljima, zaboravljajući da je u pitanju carstvo koje po veličini i trajanju može da se poredi sa Rimskim i Vizantijskim, a koje je imalo svojstvenu kulturu i nauku. Pritom se neretko izostavlja činjenica da je još pre dolaska otomanske vojske na evropsko tlo isti taj Zapad slao ratnike u Krstaške pohode čiji je cilj, osim pljačkanja, bio da ognjem i mačem na Istoku uspostave hrišćanstvo.

Zato je za većinu kulturnog, istorijskog, pa i gastronomskog nasleđa Otomana neophodno otići u Tursku i na licu mesta se uverti o kakvom se blagu radi.

Za današnji evropski šarm Turske sigurno su kriva i srednjovekovna otomanska osvajanja i kulturno mešanje sa evropskim narodima. Srpska i turska kuhinja su skoro pa identične, a praktično ih jedino razlikuju jači začini orijenta koje će ponuditi evroazijska zemlja. Turski melos (oličen u srpskim turbo-folk pesmama) pre ćete čuti u centru Beograda na potezu od Knez Mihailove do Slavije, nego bilo gde u širokom luku Istanbula.

Po kafićima, restoranima, tržnim centrima dominiraju pop zvukovi poput Bijonse, Dženifer Lopez, Šakire… Emre mi objašnjava kako mladi iz urbanih sredina uglavnom više vole evropsku i američku muziku, ali da, naravno, nisu imuni na domaći folk kada su u pitanju proslave i venčanja.

Pokazuje mi snimak sa nedavnog rođendana na kome je bio, a na kome slavljenici donose tortu uz njenu omiljenu pesmu, čuvenu numeru Selin Dion „It’s All Coming Back To Me Now“.

Turkinje kao i srpkinje vole da svoj šarm pokažu slobodnim oblačenjem. Pojedine u skladu sa religijskim uverenjima prekrivaju celo telo i lice, što je takođe vid slobode koju im je kao nasleđe ostavio Ataturk. Ukratko, svako ima pravo da bude ono što želi i to nikome ne smeta.

Balkanski narodi vole da misle da su zbog nekadašnje granice dva rimska carstva oni ti koji su raskrsnica između Istoka i Zapada, što u političkom kontekstu mnogi jesu bili tokom Hladnog rata. Ali, u geografskom i društvenom smislu Istanbul je još od antičkih vremena bio prava raskrsnica svetova.

Ako neko sumnja u to da je Istanbul mesto gde se spajaju Istok i Zapad, dovoljno je da avionom sleti na pre četiri godine otvoreni najveći aerodrom na svetu (Istanbul Grand Airport) i uveri se da letelici od piste do terminala treba oko 45 do 60 minuta takozvanog rulanja.

Grad sa najstarijom tržnicom na svetu (Grand Bazarom starim šest vekova) na kojoj su se susretali trgovci s istoka i zapada i danas je geopolitička raskrsnica, koja je nastala još u vreme Vizantije. Turska je kao članica NATO pakta okrenuta ka Zapadu, nastavljajući tako da sprovodi zavet koji im je ostavio Ataturk.

Međutim, politički i idejno, isto kao i Srbija, deluje neopredeljeno. Predsednik Erdogan je posle neuspelog vojnog puča 2016. godine s pravom zaoštrio retoriku prema SAD i Zapadu, optužujući saveznike da su učestvovali u organizovanju pokušaja nasilne promene vlasti. Od tada bez pardona Evropskoj uniji ispostavlja godišnji račun za potiskivanje migranata iz Sirije, a od Zapada redovno traži finansijske ili političke ustupke za sve o čemu moraju da pitaju i Tursku (kao na primer u slučaju zahteva za prijem u NATO Švedske i Finske).

Istovremeno je obnovio veze sa Vladimirom Putinom i sa Rusijom pojačao ekonomsku saradnju. Mladi Turci slede zapadne kulturne i modne trendove, ali ne mogu da se ne zapitaju zašto proces dobijanja vize Sjedinjenih država traje oko šest meseci, dok isto tako lakše dobiju vizu Italije ili Španije nego Švajcarske ili Nemačke (gde verovatno imaju najviše gastarbajtera).

Iako Zapad na Redžepa Erdogana gleda kao na autoritarnog lidera, teško se tako nešto na prvi pogled može utvrditi u najvećem turskom gradu. Da ne uključite televizor u hotelskoj sobi, u Istanbulu maltene ne biste ni znali da Tursku za manje od dve nedelje očekuju izbori.

Plakati su okačeni diskretno, nema ih kao u Srbiji na maltene svakom ćošku i na njima ne dominira samo jedan kandidat (pošto smo ovde navikli da je opozicija u potpunosti javno neutralisana).

Tu i tamo Erdogan se smeši sa velikih banera okačenih na poleđini zgrada, ali po broju plakata ne zaostaje ni njegov rival Kemal Kiličdaroglu. Za razliku od srpskih medija koji prednost uvek daju samo jednom kandidatu, govori opozicionog kandidata se u zavidnoj minutaži mogu videti i na Turskom nacionalnom servisu (TRT). Tu je i televizija „CNN Turkey“ koji uredno kritički analizira oba kandidata, a koja ima pokrivenost širom zemlje.

Turska u 21. veku uspešno balansira u trouglu SAD – Rusija – Kina, ne stavljajući se otvoreno ni na jednu stranu. Građani imaju određeni strah da će ih Erdogan odaljiti od Zapada, ali nema dileme da ih je on u prethodne dve decenije još jače vezao za zemlje NATO alijanse.

„Bosfor još uvek spava između Istoka i Zapada“, rekla je Tuba objašnjavajući razlike između evropskog i azijskog dela Istanbula, ali se ta rečenica slobodno može primeniti i na trenutne geopolitičke prilike. Možda poneka trzavica turskog političkog džina zaljulja tu i tamo ka Istoku, ali po mentalitetu, načinu života, kvalitetu i usluzi turističkih destinacija i poslovnom okruženju – nema dileme da Turska sledi ono što danas nazivamo evropskim etičkim vrednostima.

Njena glavna prednost je verovatno u tome što zbog svog geografskog položaja bolje od Zapada razume razlike između hrišćanske i muslimanske veroispovesti, evropskih i azijskih moralnih vrednosti, kao i geostrateške poteze četiri politička džina – Rusije, Kine, arapskog sveta i Zapada (SAD i EU), između kojih uspešno održava političke mostove.

„Kako da kažem da sam bio u Turskoj ako nisam čuo ni jednu tursku pesmu“, žalim se Emreu dok autobusom čak i oko 23 časa sporo klizimo kroz saobraćajni kolaps Istanbula (kao i u svim svetskim metrpololama uvek se svuda brže stiže metroom).

„Ako moram, pronaći ću nešto da vam pustim“, odgovara i ubrzo sa svog mobilnog telefona pušta pesmu sa tipičnim turskim ritmom, za koju objašnjava da se najviše sluša na proslavama i venčanjima. Deluje kao da nije siguran da li je pametno to što radi, da zapadni gosti ne pomisle da im zajedno sa Srbima i Grcima, koji to traže, nameće da slušaju turski melos. Ubrzo dve mlade italijanke ustaju sa svojih mesta i počinju da igraju u ritmu pesme. Slede je španski influenseri, a Emre počinje da đuska sa mnom, dve Grkinje i bugarskom novinarkom.

Tuba sutradan zbog pevanja sa nama ostaje bez glasa. Ali, ne odustaje. Odlučuje da više koristi mikrofon u autobusu za priču o znamenitostima, a na samim lokalitetima ne obraća nam se svima zajedno, nego u manjim grupama, kako bi svi uspeli da čujemo njen glas koji je sada jačine šapata. Uspela je u nameri da nam Tursku dočara kao miks istorije i kulture koji je ispreplitan evropskim, arapskim i azijskim vrednostima. Imaćemo šta da ispričamo kući i razmišljamo kda ćemo sledeći put da pijemo kafu u Istiklal ulici, uživamo u pogledu sa Galata kule, cenkamo se na Grand bazaru makar tamo ništa ne kupili, čisto radi običaja.

Bezbednost po prinicipu „bolje sprečiti nego lečiti“

Mere bezbednosti su na svakom koraku na najvišem nivou. Iako Istanbul važi za jedan od najbezbednijih evropskih gradova, sporadični teroristički napadi tokom protekle dve decenije naterali su vlasti da preduzmu najviše mere. Megalopolis sa oko 20 miliona stanovnika, još nekoliko miliona migranata koji nisu zvanično zavedeni i oko tri miliona ljudi koji kroz njega prođu u vidu uobičajene dnevne frekvencije, što zbog turizma što zbog posla – nema drugu opciju osim da u bezbednosti primenjuje princip: „bolje sprečiti nego lečiti“. Za strance je isprva malo iznenađujuće, ali za lokalce je potpuno uobičajeno da u tržne centre, pozorišta, bioskope, javne ustanove, pa čak i pijace ulaze jedan po jedan, stavljajući torbe na traku za skener i prolazeći kroz detektor metal. Sve površine gde se na bilo koji način može skupiti veći broj ljudi su pod ozbiljnim bezbednosnim merama. Na njih se u suštini lako naviknete, a mogu vam reći čak se i osećate sigurnije.

Cene iste kao u Srbiji

Cene po prodavnicama su u Istanbulu iste kao u Beogradu. Pojedini proizvodi, poput kafe, su čak i jeftiniji nego u Srbiji. Cene po restoranima su takođe slične beogradskim i prilagođene su svačijem džepu. Restorani u centru su, naravno, skuplji u odnosu na one u manjim ulicama. Cene u „fast food“ restoranima poput „Mekdonaldsa“ (u Istanbulu imaju i „Burger king“) su jeftinije nego u Beogradu.

Po tržnim centrima pronaći ćete bilo koju svetsku marku koja vam padne na pamet. Cene idu od bagatelnih do onih koje su u nebesima, zavisno od toga koliko ekskluzivne krpice želite da kupite. Tehnička roba je vidno jeftinija nego u Srbiji, ali je pitanje da li vam se zbog carine isplati da je odatle donesete. Ako ste skloni cenkanju idite na Grand bazar, naći ćete jeftinije šta god da vam padne na pamet (ali morate da se pogađate s trgovcem). Tu međutim nemate garanciju kvaliteta robe, pa je oprez neophodan.