Prošle nedelje sam imala zanimljiv razgovor sa klijentom. Nakon završetka istog sam shvatila koliko fascinantna može biti komunikacija kada imamo svest o tome na koji način komuniciramo, a još više kada naučimo da uvežbamo da razumemo zašto.
Da podelim razgovor sa vama:
Klijent: Dobar dan
Terapeut: Dobro došli. Kako ste?
Klijent: Onako…Uvek može bolje. Sinoć sam bio baš loše. Možda da ste Vi bili tu, bilo bi lakše.
Terapeut: Zašto to mislite? Šta bih ja mogla da uradim povodom tog osećaja?
Klijent: Ponovo to radite! Rekao sam Vam više puta do sada! Ne moram da uvek imam razlog zašto! To je prosto osećaj!
Terapeut: Imam utisak da ste ljuti na mene?
Klijent: Pa…Nisam (tiho). U stvari sinoć sam bio, ali danas nisam. Znam da nije do Vas nego do mene, ali prosto se ne mogu odupreti tome da zamišljam kako bi sve bilo lakše kad bi Vi mogli da budete tu, iako znam da to nije moguće.
Terapeut: Jel se sećate o čemu smo pričali prošli put?
Klijent: (Gleda u pod) Ono da ne morate biti pored mene, ali da mogu da prizovem osećaj kao da jeste.
Terapeut: Mhm.
Klijent: Ali je to teško! I kad ne uspem, onda shvatim još više kakav sam propalitet od čoveka. Znate da ne podnosim kad se osećam bezvredno.
Terapeut: Dobro. Da li sebi govorite kako ste „car“, svaki put kad uradite nešto dobro?
…
U daljem razgovoru, koji neću da podelim u cilju zaštite intimnosti svog klijenta malo smo govorili o komunikacijskim pozicijama koje zauzimamo u svakodnevnom životu. U odnosu na nadređene, naše partnere ili našu decu. To izgleda kao „rola“ koja nam je dodeljena u pozorišnom komadu. Kad nas roditelji kritikuju, osećamo se kao deca koja moraju da podnose „račun“ za svoje odluke, ali kad mi kritikujemo našu decu, onda nekako uđemo u cipele naših roditelja. Onda nas partner iznervira, pa malo prkosimo svojom reakcijom kako bi mu „pokazali ko je ko“. Najčešće to radimo bez svesti o tome da smo dozvolili da nas ta komunikacija „gurne“ u određenu poziciju ili kako bi kolege transakcionalisti rekli „Ego-stanje“. Kako je mom klijentu bilo jako korisno razumevanje istih, pokušaću da vam približim ideju o tim ulogama koja bi vam donela popriičnu uštedu životne energije ako se potrudite da je uvežbate i da vam postane navika. Manje bi bili ljuti. Manje bi osećali kako vas „niko ne razume“. Više bi razumeli tuđe pozicije, pa bi vam to olakšalo komunikaciju. Pomogli bi drugima da bolje razumeju sebe i vas. Taj „višak“ energije bi ulagali u uživanje u onome što se dešava sada i ovde. Uživali bi u životu.
Kako postići idealnu poziciju u komunikacji sa sobom i drugima?
Idealna pozicija koja bi vam omogućila kvalitetan i ispunjen život bi uključivala nekoliko karakteristika. Za početak trebalo bi da budete osoba koja je racionalna i ima sposobnost da percepira sadašnjost na način koji bi doveo do toga da u odnosu na ovaj trenutak izvodite zaključke i donosite odluke. Trebalo bi da upoznate sebe, postanete svesni svojih motiva, potreba i ponašanja. Trebalo bi da se upustite u preuzimanju odgovornosti, svesni da će vam to doneti slobodu i zadovoljstvo. Da se dobro osećate u trenucima kada dobijete spontanu potrebu da se zabavljate i uživate u tim trenucima. Da brinete o drugima i da dozvolite drugima da brinu o vama. Da se jednako dobro osećate kada se nalazite u društvu i kada odlučite da zaplivate u svoje dubine preko usamljivanja. Da uvek sačuvate malu količinu energije da razumete zašto bi sada odreagovali nezrelo ili preterano emotivno i da ne osuđujete sebe ako vam se „omakne“ takva reakcija. Zvuči jednostavno, zrelo i integrisano. No, ako je tako, kako onda da se jako mali broj ljudi može pronaći u ovom opisu?!
Sama reč „idealno“ nam govori da bi se to desilo samo i samo u idealnim uslovima. Svi smo svesni da su životni uslovi i okolnosti retko kad idealni. Verovatno da je mali broj ljudi imalo priliku da razvije ovu idealnu poziciju spontano tokom vaspitanja i odrastanja. Međutim, postoji način i za nas ostale da to postignemo. To je rad na sebi i psihoterapija.
Namerno sam krenula „naopačke“ pa sam počela od toga kakve bi osobe trebalo da budemo. Ali kakve osobe stvarno jesmo?!
Pozicije deteta, roditelja i odrasle osobe
Kako bi došli do toga da postanemo zrela odrasla osoba, morali smo prvo da budemo deca koja su vaspitavana od strane roditelja sve dok nismo postigli neki nivo zrelosti koji bi nama omogućio da se odvojimo i postanemo odrasli, kako bi posle toga mi mogli da budemo nekom roditelji i da mu pomažemo u tom istom procesu. To bi značilo da svi u sebi već prirodno imamo pozicije deteta i roditelja. Samo je odrasla osoba ono što moramo razvijati.
DETE – kada komuniciramo iz ove pozicije možemo reći da smo u regresiji. Dete je stanje u kome postupamo, osećamo, mislimo i reagujemo kao u detinjstvu. Na našem primeru od početka teksta, kada sam podsetila klijenta da je zaboravio nešto o čemu smo razgovarali, on je gledao u pod i verovatno osećao stid, kao što smo kasnije zaključili da je reagovao i u detinjstvu kad su ga roditelji grdili. Drugi primer reakcije iz regresije bi mogla biti ona ljutnja i prkos koji se javio kada je klijent osećao da sam ga dovela u bespomoćnu poziciju. Kao kad je tražio da mu mama uradi domaći jer je želeo da se sanka, ali mu ona odgovorila da to mora sam da uradi.
Međutim, dete „u nama“ je i te kako važan (možda i njavažniji) deo naše ličnosti. Iz deteta potiče sva naša kreativnost, spontanost, sposobnost za uživanje i intuicija. Setite se idealne pozicije ili stanja, nikada ga ne bi mogli postići da sve ovo nemamo u sebi. Negativna pozicija je samo kad se javi u neprikladnoj situaciji i kada nemamo svest o njoj niti kontrolu nad njenim javljanjem.
RODITELJ – kada komuniciramo iz ove pozicije, postupamo, osećamo, mislimo i reagujemo podsvesno imitirajući svoje roditelje (ili roditeljske figure). Na našem primeru bi možda mogli to da povežemo sa osećajem bezvrednosti. Klijent je vikao na mene jer je bio osujećen i pogođen jer je tako radio njegov tata. Tata je uvek bio raspoložen za nekonstruktivnu kritiku koja je dovodila klijenta do toga da ponovo upadne u poziciju deteta koje će se osećati bezvrednim. Tako da trenutak vikanja je bio trenutak kada je klijent bez svoje volje upao u ovu poziciju i nesvesno odigravao ulogu tate u odnosu na svog terapeuta.
Međutim, naravno, nije ni pozicija roditelja sama po sebi loša. Ona ima svoju funkciju. Dve najvažnije funkcije ove pozicije jesu briga o potomstvu i opstanak vrste uopšte i „štednja“ energije (kad radimo stvari automatizovano zato što su nas naučili kako treba).
ODRASLI – ovu poziciju smo već opisali u „idealnom“ projavnom obliku iznad, ali sve blage varijacije na temu su dobre. Odrasli je neophodan za adekvatno funkcionisanje u životu – on objektivno obrađuje podatke i mogućnosti, ali i usmerava aktivnost Roditelja i Deteta. Na neki način bi se reklo da ih može usmeriti i koristiti na način da rade za, a ne protiv nas.
Sve gore nabrojane uloge nisu stvarne u smislu na to da se razlikuju od stvarnih odraslih, roditelja i dece, nego su samo uloge koje se u nekom trenutku preuzimaju. Stvar se komplikuje kada krenemo da razmišljamo u kontekstu komunikacije između dvoje ljudi. Svako od to dvoje ima svog Roditelja, Dete i Odraslog, tako da se u njihovoj komunikaciji isprepliće ovih šest pozicija. Mogli bi i dalje da komplikujemo, pa da razmišljamo šta ako se desi da se kod nekog od njih dvoje ukrste dve pozicije, ali za ovu priliku nam je korisnije da pojednostavimo u cilju boljeg razumevanja. Da pokušam da dam primere razgovora iz različitih pozicija;
Primer 1:
Akcija (odrasli odraslom): muž se obraća ženi: “Da li si možda videla negde daljinski?”
Reakcija (dete roditelju): žena odgovara mužu: “Što mene pitaš, uvek samo ja moram da znam gde je!”
Primer 2:
Akcija (odrasli odraslom): muž se obraća ženi: “Da li si možda videla negde daljinski?”
Reakcija (roditelj detetu): žena odgovara mužu: “Pazi gde ostavljaš stvari, nisi više dete!”
Primer 3:
Akcija (odrasli odraslom): muž se obraća ženi: “Da li si možda videla negde daljinski?”
Reakcija (odrasli odraslom): žena odgovara mužu: “Vidi na stolu, možda je zaklonjen novinama.”
Primer 4:
Akcija (roditelj detetu): muž se obraća ženi: “Da li si ponovo pomerala moj daljinski?”
Reakcija (odrasli odraslom): žena odgovara mužu: “Nisam. Verovatno da je ispred televizora.”
Primer 5:
Akcija (dete roditelju): muž se obraća ženi: “Da li bi mi pronašla daljinski?”
Reakcija (odrasli odraslom): žena odgovara mužu: “Trenutno spremam ručak. Pogledaj da nije pored televizora.”
Primer 6:
Akcija (dete roditelju): muž se obraća ženi: “Da li bi mi pronašla daljinski?”
Reakcija (roditelj detetu): žena odgovara mužu: “Pazi gde ostavljaš stvari, nisi više dete!”
Primer 7:
Akcija (roditelj detetu): muž se obraća ženi: “Da li si ponovo pomerala moj daljinski?”
Reakcija (dete roditelju): žena odgovara mužu: “Nisam stvarno. Što ja uvek ispadnem kriva na kraju!”
Primer 8:
Akcija (dete detetu): muž se obraća ženi: “Da li bi mi pronašla daljinski?”
Reakcija (dete detetu): žena odgovara mužu: “E baš neću! Što ja uvek moram da ti udovoljavam!”
Primer 9:
Akcija (roditelj roditelju): muž se obraća ženi: “Da li si ponovo pomerala moj daljinski?”
Reakcija (roditelj roditelju): žena odgovara mužu: “Naravno da jesam. Nije daljincu mesto u kuhinji nego ispred televizora!”
Ovakve „kombinacije“ možemo raditi do beskraja, ali je poprilično očigledno iz kojih pozicija se može postići dobra komunikacija, razumevanje i prihvatanje odgovornosti. Kao što se može i osetiti u ovim primerima iznad, kao da provejavaju različiti tipovi „roditelja i dece“. To i jeste tako. Roditeljske figure mogu da budu negujuće ili kritičke. Dete može biti slobodno ili prilagođeno. Negujući roditelji daju dozvole i pružaju sigurnost, a kritički roditelji kritikuju. Međutim, i negujući roditelji mogu preterano da neguju, kao što i kritikujući roditelji mogu preterano da kritikuju. Uvek je ključno pitanje balansa. Prilagođeno dete je ono koje menja svoje ponašanje pod roditeljskim uticajem. Ono se ponaša onako kako su roditelji od njega očekivali: poslušno ili drsko, na primer. Ono se prilagođava povlačenjem u sebe. Slobodno dete je spontani izraz: pobuna ili stvaralaštvo, na primer.
Ko je najvažniji?
Sve tri strane ličnosti imaju visoku vrednost za opstanak i življenje. Tek kada neka od njih poremeti zdravu ravnotežu, potrebna je analiza i reorganizacija. Inače, svaka od njih – Roditelj, Odrasli i Dete – zaslužuje podjednako poštovanje i ravnopravno mesto u punom i produktivnom životu. Zato, nemojmo donositi prenagljene zaključke da su ove pozicije „nezdrave“ same po sebi. Bez njih se ne bi mogli stremiti idealnoj odrasloj osobi jer ne bi imali bazu od koje bi krenuli. Ima smisla da ne možemo postati niti odrasla osoba niti roditelj, ako nismo prvo bili deca. Zato, na primer, deca koja odrastaju bez roditeljskog staranja imaju veći problem da razvijaju roditeljske uloge u odraslom dobu, jer nije bilo nikoga da ih nauči toj poziciji.
Suštinski, sve uloge su u kauzalnom odnosu i ne mogu jedna bez druge. Zato, nemojte biti kritikujući prema sebi. Vežbajte svoju poziciju odrasle osobe i pomozite ljudima sa kojima komunicirate da i oni to što ćešće primenjuju. Tako bi svi mi više uživali u uzajamnoj komunikaciji i obogaćivali svoj unutrašnji život. Takođe, to bi dovelo i do većeg uživanja u životu u odnosu na druge ljude jer je čovek, hteli mi ili ne, socijalno biće, tako da kada kvalitet odnosa i komunikacije nije na zadovoljavajućem nivou, ne može ni on sam biti zadovoljan.
Nadam se da ćete se setiti bar dela ovoga, sledeći put kad Vas neko iznervira i „ubaci“ u poziciju koja nije prikladna.
Srećno sa uvežbavanjem!
Ivana Đorđević
Dipl. psiholog i O.L.I. psihoterapeut pod supervizijom
www.lekariduse.wordpress.com
060/575-4-775
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
