Rođeni smo da volimo

Gledajući te predivne skenove aktivnih delova mozga, obeleženih svetložutom i jarkonarandžastom bojom, rekla je: „Osećala sam se kao što sam se osećala u letnjim noćima kada bih pogledala u nebo prepuno svetlucavih zvezda: potpuno ushićeno.”

Dve oblasti mozga, čini se, centralne su kod tog divnog iskustva kakvo je biti zaljubljen, nastavila je dr Fišer, a naučno objašnjenje ovog složenog osećanja podrobnoje opisala u svojim dvema knjigama koje su odnedavno dostupne čitaocima i na srpskom jeziku, a koje je objavila Čigoja štampa iz Beograda.

Obe knjige nastale su iz želje autorke da objasni fenomen ljubavi: prva nosi naslov Anatomija ljubavi.

Prirodna istorija parenja, braka i zašto lutamo, koja je originalno objavljena 1992, a značajno proširena i dopunjena najnovijim istraživanjima 2016. Tu novu verziju na srpski je preveo Milan Mijanović, dok je drugu – Zašto volimo?

Priroda i hemija romantične ljubavi, originalno objavljenu 2004, na naš jezik preveo Nenad Perišić.

Oba dela prevedena su na brojne svetske jezike, a od kritike su zaslužila samo pohvale.

Iako su se pojavile u višegodišnjem rasponu, obe knjige su savršeno komplementarne; pogled u nebo, ka zvezdama, i inspiracija da se uđe u tu tajnu nad tajnama koja se pokreće pitanjem Šta je ljubav?, bio je izazvan vidljivim promenama u ljudskom mozgu u trenucima zaljubljenosti.

Trebalo je dokazati pretpostavku da su naši preci isto pitanje postavljali milionima godina unazad, dok su, kako Fišerova poetski kaže, oko svojih logorskih vatri ležali i gledali zvezde.

Ubeđena da je strast kamen temeljac ljudskog društvenog života, da je svako ljudsko biće koje je ikad živelo na ovoj planeti osetilo i ekstazu i očaj romantične ljubavi, autorka je imala na umu da će njeno buduće istraživanje koje, pokazalo se traje kontinuirano već nekoliko decenija, moći da jasnim razumevanjem tog vrtloga pomogne ljudima da pronađu, i održe tu strast.

Od trenutka kad je počela da se bavi tom temom, Helen Fišer (1945) je u tumačenja svojih ideja uključivala najnovije naučne dokaze.

Danas je vodeći stručnjak za biologiju ljubavi i privlačnosti, profesor istraživač na Odseku antropologije na Rutgers univerzitetu (Državni univerzitet NJu Džerzija). Polazeći od pojma romantične ljubavi, u knjizi Zašto volimo?

Priroda i hemija romantične ljubavi Fišerova je krenula od tri primarne moždane mreže kroz evoluciju, a koje dovode do procesa parenja i reprodukcije.

Definisala ih je ovako: žudnja, žudnja za seksualnim zadovoljenjem ili libido, koja je motivisala naše daleke pretke da seksualno opšte sa gotovo svakim partnerom.

Zatim, romantična ljubav, ushićenje i opsesija zaljubljenosti koji su im omogućili da svoje udvaranje usmere samo na jednog partnera, štedeći, kako kaže autorka, dragoceno vreme i energiju za parenje.

I, najzad, tu su osećanja smirenosti i bezbednosti koja se javljaju kod čestog parenja, i koja su naterala naše pretke da svog partnera vole dovoljno dugo da mogu svoje potomstvo da odgaje zajedno.

Ukratko rečeno žudnja, privlačnost i privrženost.

Od drevnog doba, na svim geografskim širinama i dužinama, na svim kontinentima, ljudi su se voleli: hiljade romantičnih stihova, piše Helen Fišer, pesama i priča vekovima su nam stizali iz drevne Evrope, kao i sa Bliskog istoka, iz Japana, Kine, Indije, i svakog društva koje nam je ostavilo pisane tragove: Romeo i Julija, Paris i Jelena, Orfej i Euridika, Abelar i Eloiza, Troil i Kresida, Tristan i Izolda… Čak i tamo gde ne postoje pisani tragovi, antropolozi pronalaze potvrde – od 166 različitih kultura, u 147 otkrili su dokaze o romantičnoj ljubavi.

Te belege, umetničke zapise i misli, počev od besmrtnog Šekspira i njegovog pitanja: Šta je ljubav?, Helen Fišer je obilato utkala u svoje dve knjige.

NJima potkrepljuje ono što joj je prvenstveni cilj, naučna dostignuća koja bi bar delimično otkrila veo kojim je to pitanje zaogrnuto.

NJihovi su rezultati sasvim iznenađujući, i iz njih proizlazi niz savremenih uvida u tu „snažnu silu“ koja nas tera da budemo zaljubljeni.

Pored ukazivanja na svu lepotu koju ljubav u nama izaziva i kojom prizivamo voljeno biće, na to stanje kad smo voljeni i kad volimo, Fišer nas podseća i na onu drugu stranu ljubavi, na tugu, na razočaranje kada smo odbačeni, pa čak i na mržnju koju otkrivamo u sebi, na želju za osvetom… ili čak na samokažnjavanje koje u nama podstiče to nepodnošljivo osećanje napuštenosti i bola.

Te učinke istraživanja daje nam funkcionalna magnetna rezonanca mozga (fMRI), na osnovu koje se potom zaključci proveravaju kroz testiranje dobrovoljaca u eksperimentu.

U knjizi Zašto volimo… autorka objašnjava i sile koje upravljaju nama u izboru partnera. Jedna od najvažnijih su naša prošlost, razlike u detinjstvu, u adolescenciji, iskustva u zrelom dobu.

Tako nastaje tzv. ljubavna mapa, jedinstvena idiosinkratska psihološka mapa koja pokazuje kakvog partnera želimo, kakvog biramo; ljubavne mape su suptilne, piše Fišerova, i teške za dešifrovanje.

Zato, posle sofisticiranih analiza fenomena zvanog romantična ljubav, parovima koji žele da održe dugotrajnu duboku vezanost od srca preporučuje: jačanje neurohemije redovnim seksom i fizičkom bliskošću (koji pojačavaju oskitocin), smišljanje novih zajedničkih aktivnosti (koje pojačavaju dopamin), i lepe reči koje će upućivati jedno drugom (čime se smanjuje nivo kortizola – hormona stresa, i holesterola).

Dopunjujući drugo izdanje knjige Anatomija ljubavi… Fišer je otvorila niz tema koje, takođe, sagledava kroz nova naučna dostignuća u medicini, psihologiji, antropologiji i evoluciji, čitaoca pritom i dalje dosledno animirajući navođenjem primera iz književnosti, filozofije i umetnosti.

NJen naučni pogled na ljubav uključuje i heteroseksualne i gej odnose, uz mnoštvo dokaza iz širokog raspona od pradavnih vremena do novih tehnologija, odnosno do doba interneta.

Tako su u fokusu Fišerove, između ostalog: udvaranje (da li je muškarac i ranije, a i danas taj koji jedini pokreće tu igru?), moždane mreže ljubavi, priroda neverstva, polne razlike uma, seksualni dvostruki standardi…

Pa ipak, pita se autorka, da li tehnologija našeg doba nešto menja u romantičnoj zaljubljenosti? Niz testova koje je sprovela ispitujući učesnike u eksperimentu, naveo je Helen Fišer na zaključke čija je zajednička poruka svakako optimistična: da, tehnologija menja način na koji se udvaramo. Ali ne može promeniti ljubav.

Citirajući, kako kaže pronicljivu Platonovu primedbu u Gozbi: „Bog ljubavi živi u potrebi“, Fišer podvlači da ljubav jeste potreba, žudnja, nagon da se potraži najveća nagrada u životu: svoj parnjak. I ohrabrujuće zaključuje: „Rođeni smo da volimo. Zaista, ako preživimo kao vrsta, i za milion godina ćemo se zaljubljivati i vezivati u parove… Čvrsto verujem da ako je ikad postojalo vreme tokom ljudske evolucije, u kojem smo imali priliku da stvaramo srećne partnerske odnose, ono je sad.”