Foto: Lična arhiva„Na letovanje smo odlazili redovno. Najviše u Istru“, zabeležio je moj otac u rukopisu koji mi je ostao nakon njegove smrti.
„Bila su to interesantna letovanja jer smo pored kupanja i sunčanja obilazili i lokalne znamenitosti. Putovali smo stojadinom ili tristaćem. Ponekad sami, ponekad u društvu u dečije odmaralište koje je u Istri imala jedna od naših novosadskih osnovnih škola (ćerka je tako imala dobro društvo za kupanje i druženje). Čitava Istra je bila interesantna. I gradov, i mala mesta, i ljudi koje smo upoznali. Oni sa kojima smo razgovarali bili su prijatni, znali su kako se treba odnositi prema turistima jer su od njih živeli. Na pitanje šta su, da li Hrvati ili Italijani (mada danas ne znam zašto sam im postavljao to pitanje) odgovarali bi da su Istrijani. Verovatno je to bio i najistinitiji odgovor jer su u suživotu formirali mentalitet i način življenja. Upamtio sam da sam u Rovinju za dinar kupovao pržene girice i jeo ih na plaži.“
Pamtio je moj otac i da je u Puli bio dva puta.
Jednom na Filmskom festivalu, u pulskoj Areni kada bi se grad udvostručio, jer je dolazilo mnogo sveta na Festival.
U to vreme Jugoslaviju je posetio i Naser, koji je zajedno sa Titom bio tvorac nesvrstanih.
Otac se sećao da je njegov brod bio ukotvljen u pristaništu u Puli.
Dopadalo mu se i što su Puljani obeležili svaku zgradu koju je posetila neka znamenita ličnost i što je grad bio čist.
Što su blizu Brioni, ali i Italija pa se osećao uticaj granice.
Sećao se i kako smo iz Pule posetili Trst.
Pošto otac i majka ranije nisu bili u Trstu, interesovao ih je taj grad.
Ali, bilo je malo vremena da vide ono što su želeli iako su znali da je grad nekada bio kulturni centar, most između Srba na Balkanu i Zapadne Evrope.
Vladajući se poput ostalih, otišli su na pijacu Ponte Roso kako bi meni kupili teksas gornjak i leviske.
Zato nije nimalo slučajno što sam ovoga maja otputovala u Rovinj.
Ali, potraga za izgubljenim vremenom je varljiva.
Može nam se učiniti da je nekada sve bilo lepše nego što je danas.
Ipak, ovaj povratak mi nije doneo razočaranje.
I ja sam, kao moj otac nekada, u Rovinju, istina ne na plaži već na kamenitim stepenicama starog grada, uz čašu bevande pojela porciju girica.
Čitave te večeri je lila kiša.
Ali mi nije smetala.
Prijala mi je jednako kao i sunce koje je zasijalo sledećeg jutra.
Kao i huk uznemirenog mora, kapućino na rivi, višesatna šetnja obalom s pogledom na gradske zidine.
Istrijani su i dalje, baš kao što ih je moj otac opisao, prijatni i ljubazni.
Vlasnica apartmana u kojem smo odseli nas je dočekala s flašom istarskog vina.
A kao dobrodošlicu sam doživela i knjige Đorđa Balaševića izložene na privilegovanom mestu u jednoj od zagrebačkih knjižara u koju smo svratili na putu za Istru.
Kao i uličnog svirača na Trgu bana Jelačića koji je svirao Đoletove pesme.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
