Radim na televiziji. U dokumentarnom programu. Preciznije, u njegovom zabavnom segmentu. Godine 2006. odleteo sam u Moskvu zato što je televizijska industrija, poput svega ostalog, bila u punom zamahu.
Već sam poznavao tu zemlju: od 2001, kada sam završio studije, mahom sam živeo baš tamo, prelazeći iz jednog trusta mozgova u drugi i radeći kao savetnik veoma niskog ranga u projektima Evropske unije namenjenim da pomognu ruskom „razvoju“, da bih potom prešao u filmsku školu, a još kasnije na mesto asistenta u produkciji dokumentaraca za zapadne TV mreže.
Moji roditelji su sedamdesetih godina prošlog veka emigrirali iz Sovjetskog Saveza u Englesku kao političke izbeglice i odrastao sam govoreći neku vrstu narodskog emigrantskog ruskog. Ali uvek sam bio pomni posmatrač Rusije. Želeo sam da joj se približim; London je delovao tako odmereno, tako predvidljivo; Amerika, u kojoj je živeo ostatak moje emigrantske porodice, delovala je tako zadovoljno; dok su pravi Rusi delovali istinski živi i imali osećaj da je sve moguće. Ono što sam zaista želeo bilo je da se bavim filmom.
Da pritisnem record i samo usmerim objektiv i snimam. Posvuda sam nosio svoju staru, oguljenu kameru soni Z1 u metalnom kućištu, dovoljno malu da stane u svaku torbu. Najveći deo vremena sam samo snimao, čisto da ne dozvolim ovom svetu da pobegne; snimao sam sve i svašta, svestan da nikad više neću imati ovakvu postavu. U novoj Moskvi sam uvek bio tražen, iz prostog razloga što sam mogao da izgovorim čarobne reči – „Ja sam iz Londona“. Palile su kao „sezame, otvori se“. Rusi su ubeđeni kako su Londonci proniknuli u alhemičarsku tajnu uspešne televizije i kako su kadri da iz svega izvuku novi hit rijaliti ili talent-šou.
Nije bilo važno što nikad nisam bio više od trećerazrednog asistenta na tuđim projektima; šapatom izgovoreno: „Ja sam iz Londona“ bilo je dovoljno da me uvede na svaki sastanak kom sam poželeo da prisustvujem. Bio sam slepi putnik na veličanstvenoj armadi zapadne civilizacije, sačinjenoj od bankara, advokata, savetnika u oblasti međunarodnog razvoja, knjigovođa i arhitekata koji su se otisnuli da potraže sreću u pustolovinama globalizacije.
Iz knjige „Ništa nije istina i sve je moguće“, prevod: Tijana Milošević, izdavač: Laguna.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
