U Peterburgu sam video ženu koja je početkom osamdesetih bila prvi zvanični supermodel SSSR.
Nudili su joj karijeru u Evropi, a ona je, sve napustivši, otišla u burjatsku tajgu da uči tantru. I ponovo se pojavila u civilizovanim krajevima tek nakon petnaest godina.
Žena je pričala kako je nedavno u autobusu u Ulan-Udeu čula muziku uz koju je nekada izlazila na podijum… pogledala je sebe i zaplakala.
Sada je imala žuljeve od sekire kojom je cepala drva i dvoje rusko-burjatske dece. Pričala je da život u Burjatiji nije lak.
Burjatima su retko davali platu. Najviše dva puta godišnje. Naoružano puškama, rejonsko rukovodstvo uzimalo je uplaćeni novac sebi – odmah za nekoliko meseci unapred.
Ono što je ostalo, ne ispuštajući puške iz ruku, delili su podređenima. Svako je dobijao bukvalno kopejke, ali to je bilo dovoljno da žitelji tajge proglase kolektivni odmor i zarone u višednevno pijančenje.
Za vreme tih pijanstava, organizujući se u velike odrede, Burjati su dolazili do njene kuće i nasrtali da je siluju. U tajgi nema gde da se beži i ona je daskama zatvarala iznutra ulaz u svoju kućicu, pokušavajući da se odbrani. Ponekad je uspevala.
Svako jutro je ustajala, izgovarala mantru, bavila se kućom, posle ručka meditirala, krpicom brisala oltar koji se nalazio u sobi… pokušavala da preživi. A onda je pobegla kući u Peterburg. U avionu je posmatrala u ogledalu svoje staro lice.
Govorila je da je u Lenjingradu, dok je još radila kao manekenka, uzimala loše očišćenu drogu amaterske proizvodnje, osećala harmoniju sa celim svetom… s drvećem, s nebom… sve je bilo onako kako joj je Buda i obećao… ali ona nije bila u stanju da oseća harmoniju s pijanim mongolskim nomadima.
Nema ništa gore nego kad počneš nečemu da se nadaš i nadao si se do kraja, a ispostavi se da je tvoje „nešto“ nedostojno nadanja.
***
Poslednjih nekoliko sati vozili smo se pored Bajkala. Sveto more… okean u nastajanju… mesto života glavnih bogova Sibira… ipak, jezero nije moglo da zagolica maštu. Viđao sam i zanimljivije vode.
Po krajevima puta čučali su prodavci. Što bliže Irkutsku – to više prodavaca. Brusnica u medu, sušeni omul, ulje kedra, trave iz tajge u korpicama…
Jedan trgovac prodavao je tepih sa izatkanim portretom pape Jovana Pavla II. Natpis na tepihu govorio je da čovek na slici nosi titulu „Papa-lama“.
Prodavci su imali vrlo važnu funkciju. Kao bio-toaleti ili punktovi hitne medicinske pomoći. Voziti se putem… biti otrgnut od uobičajenog ritma života… i NEKOLIKO DANA NIŠTA NE KUPOVATI… savremeni čovek je na tako nešto sposoban koliko je heroinski džanki sposoban da živi bez svog smisla života razmerenog na grame.
Genadij mi je objašnjavao:
– Kupi i hladnog i toplo dimljenog omula. Toplog pojedi odmah, dok se nije ohladio, a hladnog okači kod kuće da se mast ocedi i – s pivom. Ali obavezno kupi! To ti je kao neka tradicija.
Ponekad smo se zaustavljali i on je upirao prstom u očišćenu ribu. Omul je ličio na baltičku haringu. U svakom slučaju, izraz lica te ribe je isto tako tup.
Iz knjige „mASIAfucker, prevod Natalija Nenezić, izdavač: Arhipelag
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
