Rusija: Sedamsto trideset koraka Rodiona Raskoljnikova

Tačno na pola puta, s pogledom na Jusupovski park i dvorac Jusupovih na Fontanki (u onom drugom dvorcu Jusupovih, na Mojki, ubili su Raspućina), nalazi se hotel u kome sam boravio.

Raskoljnikov je izišao iz zgrade na uglu Stolarske uličice i Građanske ulice, u kojoj je živeo. Zapravo, iz stana broj četrnaest u potkrovlju, koje posle rekonstrukcije zgrade više ne postoji, „teskobne i oniske kabine“, iz koga se spustio do izlaza preko trinaest stepenica.

Peo sam se tim „strašnim stepenicama“, zidovi su do pola obojeni masnom bojom, a na drugoj polovini posetioci crtaju grafite, na kojima je glavni motiv zlokobna sekira. Na pročelju zgrade je mala bronzana figura Dostojevskog, koji je, dok je pisao roman, stanovao na nekoliko koraka odatle, na uglu Stolarske i Kaznačejske ulice.

I pisac i njegov junak bili su podstanari u „dohodnim domovima“, takva je skoro svaka zgrada u tom delu Katarininog kanala (danas kanala Gribojedova).

Iz Stolarskog sokaka Raskoljnikov je kanal prešao preko Kokuškinog mosta, a može se preći i Voznesenskim, koji je lepši i takođe se pominje u romanu, ili Lavovskim mostom. Ušao je u Sadovu ulicu, prošao pored mog hotela u ulici Rimskog – Korsakova, presekavši luk Katarininog kanala, na čijoj je suprotnoj obali bila zgrada starice.

Pratio sam taj put junaka i autora romana sve dok mi na fasadi zgrade na uglu Sadove i Voznesenske pažnju nije zaokupila neobični spomenik: skulptura nosa majora Kovaljova. To je omaž glavnom liku Gogoljeve pripovetke „Nos“, sa sve bubuljicom na njemu. Zbog toga je Dostojevski pouzdaniji svedok o daljim koracima Raskoljnikova tog dana.

Kanal Grobojedova – ovaj pisac i nesrećni diplomata živeo je u istoj zgradi u kojoj je živela starica-procentašica – povezuje Mojku i Fontanku, ali celim tokom vijuga paralelno s njima.

Na njegovoj obali su tri značajne crkve, Spas na krvi (na mestu pogibije cara Aleksandra Drugog), Kazanski sabor sa spomenikom Kutuzovu i Nikolo-Bogojavljenski morski sabor.

Bliže Mojki su imperijalne zgrade; bliže Fontanki je nekadašnji sirotinjski kvart Raskoljnikova, u okolini Senske pijace, koja je bila i leglo kriminala i nemorala (tu je Rođa poljubio zemlju i „krst patnje uzeo na sebe“).

Zgrade pored kanala su, kao i čitav Sankt Peterburg, okrečene pastelnim bojama i sačuvale su pređašnji izgled. Iza fasada odigravao se surov život sirotinje, koji je Dostojevski opisao; stan svakog od njegovih junaka u „Zločinu i kazni“ oličenje je bede.

Kako se živelo u carskom delu prestonice, pokazala je sovjetska vlast posle revolucije, otvarajući prelep dvorac Stroganovih na Nevskom prospektu kao „muzej dekadencije“; ali to nije mnogo promenilo život radničke klase u Lenjingradu.