Foto: M. P. / DanasNarodne srpske pesme u Vojvodini počele su da se zaboravljaju a šta se u narodu pevalo krajem 19. i u prvoj polovini 20. veka još samo u muzičkoj kritici i zbirkama muzikologa može da se pročita.
Među starijim Vojvođanima još se znaju stihovi „Ala volim garavu, kad poveže maramu, kad poveže do po čela, pamet mi zanela“.
Još se pevaju pesme poput „Četir konja debela“, „Čija li je taraba“, „Čuješ li Kato“, „Šalaj mati“ i „Škripi đeram“.
Ali zato u zaborav padaju pesme popt „Peva peto“, čiji stihovi kažu „Peva peto na dudu jalovcu, dopala se devojka udovcu“.
Ili pesme naobičnog naslova „Rukavice s prstima“, čija prva strofa počinje stihom:
„Rukavice s prstima, Mara šiške nosila
Hej, hej, u naš kraj po devojku ili raj“.
Ništa nije prepušteno slučaju, pa ni muzika
Osnovna karakteristika narodne muzike Srba u Vojvodini je grupno muziciranje, pevanje i sviranje, saglasni su muzički teoretičari.
Pesme su zasnovane na troglasnim ili četvoroglasnim harmonijama, beleže muzikolozi i zapažaju da se višeglasje razvilo pod uticajem starih jednorednih i dvorednih harmonika nemačkih doseljenika.
Značajan uticaj imao je i veliki broj pevačkih društava, koji su pevače navikavali na sazvučja od terce do oktave.
Zanimljivo je i zapažanje da je narodna muzika do danas zadržala svoju funkciju u društvu i prati život, rad, zabavu, veselje, žalost.
Tako se generacijama prenosi običaj da za male i velike prilike kod Vojvođana idu i prigodne pesme.
Kad se dete rodi, krsti, kad se slavi rogalj, tad su bile male prilike dok se na velike prilike pevalo, sviralo i igralo kada su svadbe, praznici i nedelje.
Kod Banaćana je kategorizacija narodnih pesama izvršena po mestu izvođenja, pa su pesme tako i svsrtavane po tome da li su za dom (domaće), sokak (sokačke) ili kafanu (kafanske).
Zbirke narodnih pesma u Vojvodini
Jedan od vrednih prikupljača vojvođanskih narodnih pesama MiIenko Parabućski objavio je davne 1953. godine stotinu starih narodnih pesama koje se već decenijama ne pevaju ili samo retko, a koje su nekada pevane i najvećim delom su na vojvođanskom tlu nastale.
Za neke od pesama poznat je kompozitor, Marko Nešić ili Isidor Bajić, dok za druge nije.
Prema stihovima Milorada M. Petrovića tako je nastala pesma „Jesen stiže“, koju je za potonja pokolenja zabeležio Milenko Parabućski.
Jesen stiže dunjo moja, jesen rana
Od jeseni do jeseni svo se selo već poženi
Dunjo moja beži meni, ne čekaj jeseni.
Svake noći dunjo moja
Svakog dana.
Brojim sate, mislim na te
Dušo moja umreh za te !
Budi moja blago meni, ne čekaj jeseni.
Mladost prođe dunjo moja,
Mladost rana.
Ja te dušo željan osta,
Čekanja je bilo dosta.
Beži meni o jeseni,
Ne varaj jarana!
Zbrika, koju prelistavam iz stare porodične biblioteke somborskog učitelja i prosvetnog savetnika Ljubomira Maširevića, koji je i sam u vreme njenog izdavanja pevao u Somborskom pevačkom društvu, sadrži i pesmu o ljubičicama.
EJ, LJUBIČICE
Ljubičice i ja bih te brala;
nemam dragog kome bih te dala.
Uzbraću te, zakitit se sama.
Moj dragi i po sebi cveće,
nek je cveće, čije je proleće.
YouTube: Ljubičice i ja bih te brala u izvođenju Gordane Kojadinović.
https://www.youtube.com/watch?v=xiqrIPD4lbo
Još jedna zbirka vojvođanskih pesama
Profesor Dragoslav Dević je 2009. godine priredio Zbirku narodnih pesma iz Vojvodine, koju je još sredinom 20. veka prikupio Miodrag. A Vasiljević.
Zbrika sadrži najviše pesama iz Srema i svega nekoliko iz Bačke i Banata. Od ukupno 112 zapisa, ima 91 pesmu, neki zapisi se odnose na melodijske varijante, a zabeleženi su i različiti tekstovi koji se izvode na isti napev.
Iako je zbirka formirana po principu slučajnog uzorka, sadrži većinu žanrova karakterističnih za srpsku muziku u Vojvodini.
Zastupljene su dodolske i svadbene pesme, pesme za mobe, epsko-lirske pesme, zatim vojvođanske gradske pesme, a ima i pesama iz ostalih srpskih kulturnih prostora.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
