Sa Pučinijem na toploj čokoladi

 A pravo mesto da popijete toplu čokoladu je čuveni kafić „Al bicerin“ koji se nalazi preko puta hrama Bogorodice utešiteljke (Santuario della Consolata)

Kad uđete u „Al bicerin“, među njegove mermerne stočiće, na kojima gore sveće i usred bela dana, i dok razmišljate na kojem od hiljada zanimljivih detalja po zidovima da zadržite pogled, morate da budete svesni da je prvi gost tamo ušao još 1763. godine, tj. pre više od četvrt milenijuma! Poslednji put kafić je ozbiljnije renoviran 1800-te godine, a po velikim teglama po zidu, njih dvadesetak, verovatno još uvek stoje iste vrste bombona kao tada (ali ipak -ovogodišnje proizvodnje). Samo piće „bicerin“ krenulo je paralelno od tri ideje – jedna je bila današnji kapućino (u literaturi se može naći i da se radilo o espresu?), druga – kafa i čokolada a treća – mešavina sva tri pomenuta sastojka, i – na kraju – ova treća varijanta je prevladala. I tako su Torinezi kao svoj doručak usvojili da piju koktel kafe, čokolade i mleka, pod imenom „bavareisa“, serviran u malim čašama sa metalnom osnovom – što sve zajedno jeste – bicerin. Naravno da sam lično probao ovaj napitak, a topla čokolada je bila poslužena u čaši koja podseća na vinsku, i to zadovoljstvo ispijanja bicerina u Al bicerinu, u prastarom torinskom kafiću – košta 6 evra. Dakle, to vam je otprilike topla čokolada, prekrivena slojem espresa i preko svega toga – šlag, ali prema receptu koji se čuva vekovima i prenosi s kolena na koleno.

Veliku popularnost ovo piće čokoholičara može da zahvali i tome što se kafić nalazio (i još uvek nalazi) preko puta pomenutog hrama, te je na trgu Konzolata (Consolata) uvek bilo puno vernika, a caka je bila u tome da topla čokolada nije bila smatrana hranom – za vreme posta – pa su je i najveći vernici bezbrižno tamanili u ovom iskušeničkom periodu. Teškog li posta – sa toplom čokoladom!?

Osim bicerina, ovde se služi i drugi specijalitet – zabajone (recept sledi), pa su te dve ukusne stvari (na)terale čak i italijansku aristokratiju da redovno dolazi ovamo i da se meša sa ljudima nižeg staleža i lošijeg imovinskog stanja – koji su, opet, sebi mogli da dozvole ovu poslasticu jer joj se cena nije menjala duže od jednog veka. Što je samo jedan od razloga stanja današnje italijanske ekonomije.

Osim pisca ove dopisnice, u istom ovom kafiću, možda baš za istim stolom, sedeli su onomad i Aleksandar Dima – otac, pa Đakomo Pučini, zatim Fridrih Niče (koji se prvi put dobro opekao vrelim bicerinom), pa čak i poslednji kralj Italije – Umberto II sa svojom kraljicom, Marijom Žoze.

A što se tiče drugog specijaliteta, koji se može naći svuda po Torinu, to je tzv. zabajone. Sastojci su – 4 žumanceta, 4 kašičice šećera i 4 supene kašike Marsale (dezertno vino sa Sicilije, sa skoro 20 odsto alkohola). Sve se to lepo umuti – i pusti da proključa sve dok se ne zgusne kao puding, ali sa pravim trenutkom pomeranja sa ringle – da ne biste dobili slatku kajganu. Iako već ima tog vina u sebi, zabajone se i služi uz vino – uz pomenutu Marsalu, ili uz Muskatel, Ratafiju, i druga lokalna vina.