Nisam pre toga bio u Sjedinjenim Državama. S dva prijatelja kupio sam karte za jeftin i nerazumno dug let, u avionu smo pili previše cuba libres (koka-kola, rum, limun, led) samo zato što nam je naziv bio smešan i posle gotovo dvanaest sati stigli smo posrćući u kuću nekog zajedničkog prijatelja u Berkliju.
Tamo nije bilo dovoljno mesta, i posle nekoliko telefonskih poziva, prešao sam u kuću nekog prijateljevog prijatelja, kako se to radilo tih godina. Oni su me odgurali uskim stepeništem i onda sam se strovalio iscrpljen na krevet i prespavao gotovo 24 sata.
Prvo što sam primetio tog jutra bila je svetlost. Za nas iz uvek pomalo magličaste Holandije bilo je to nešto posebno, ta čudesna potpuno providna kalifornijska svetlost. Nisam mogao da je se nauživam. A onda onaj vazduh tipične američke drvene kuće, pomešan s hiljadama knjiga koje su bile rasute svud po sobama i na tavanu. Kroz njega se gore probijao miris začina dobro napravljene kajgane. Čuvene Iditine kajgane – scrambled eggs. Na neki način osećao sam se kao kod kuće.
Skočio sam iz kreveta, obukao se, sišao u kuhinju i tamo smo počeli da pričamo, diskutujemo i smejemo se. Idit, Lu i ja.
Lu je umro sredinom osamdesetih godina. Idit je postala dostojanstvena stara dama. Imala je probleme s nogama, ali je nastavila da radi u maloj biblioteci za ljubitelje marksističke teologije (Marxist Theology). Nedeljom u podne bismo sedeli i gledali stare fotografije koje je izvadila ispod svog kreveta, u kome je tada provodila prilično mnogo vremena. Nisam znao šta sam video. „Jeepers Creepers! Where’d ya get those peepers? Jeepers Creepers! Where’d ye get those eyes?“ Bila je to pesma koja je išla uz mladu Idit, kad je u Njujorku jedne letnje večeri 1945. godine srela Lua, svi su tada igrali na Tajms skveru. Prelepa jevrejska devojka, oštra jezika i dosetljiva, niko se nije smejao kao ona.
Sa šesnaest godina želela je da postane filmska zvezda i s takvim očima to bi joj i uspelo. Jedno veče došao je u posetu neki stric, poznati mafijaš, za njih član porodice kao svi ostali. „Šta želiš da postaneš?“ upitao je stric Idit. „Hoću u Holivud“, rekla je ona odlučno. „Okej“, rekao je stric. „Evo ti hiljadu dolara za početak, ali onda moraš odmah da odeš odavde!“ On izbroja novčanice i stavi ih na sto. U sobi je nastala mrtva tišina. Idit nije ni za trenutak oklevala, zgrabila je novac i sjurila se niza stepenice na ulicu. Malo kasnije su otac i braća morali da je odvuku sa autobuske stanice gde se čvrsto držala za stub i besno vrištala.
Šezdeset godina kasnije sedeli smo zajedno i gledali velike televizijske šou-programe. Bila je zaista otišla u Kaliforniju i sa svojim Luom vodila je knjižaru antikvarnicu, podigla je dva sina, bila prilično upoznata s levičarskim učenjem – diskutovali smo mnogo o Sovjetskom Savezu, ali je i dalje ludovala za velikim glamuroznim šou-programima. Bila je skroz-naskroz Amerikanka, ta moja druga mati, ispunjena američkim idealima i američkim snom, i upravo se zato odnosila veoma kritički prema svojoj zemlji. Idit je umrla 2007. u 86. godini.
Iz knjige „U Americi: Putovanje sa Džonom Stajnbekom“, s holandskog prevela Ivana Šćepanović, izdavač: Heliks
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.