Šagalov muzej u Nici

Šagalov muzej u Nici ima najimpozantniju stalnu postavku slika ovog „najoriginalnijeg modernog evropskog slikara“, kako piše u „Maloj enciklopediji“ Prosvete iz 1969, ili „francuskog slikara ruskog porekla“ kako, pak, stoji u „Malom Larusu“. Bilo kako bilo, Šagalova inspiracija je rusko selo, njegov rodni Vitebesk, jevrejski folklor i žive boje francuske Provanse.
Muzejom dominiraju sedamnaest velikih platna iz ciklusa „Biblijske poruke“. Međutim, ništa manje nisu interesantne ilustracije za Lafontenove basne, Bibliju… skice za dekor za predstave Gogoljevog „Revizora“, „Ženidbu“, kao i nekoliko skica i ilustracija iz dvadesetih godina prošlog veka, nastalih neposredno pred definitivan odlazak slikara iz Rusije. Dvadesetrogodišnji Šagal je prvi put dospeo u Francusku daleke 1910. Iz njega je pisao svojoj budućoj supruzi Beli: „…nisam posećivao ni Akademiju ni profesore. Nalazio sam ih u samom gradu… iz koga je zračila ona neobična svetlost-sloboda koju drugde nikad nisam video.“ Vraća se u Rusiju 1914. Prvih dana Revolucije je komesar za likovne umetnosti Vitebeska. Službenici Revolucije koji su pogledali njegove radove zgranuli su se nad „dekadentnim buržoaskim, neorealističkim slikama“. Namesto Lenjina i Marksa na platnima behu magarci, krave, pijanci. Šagal definitivno napušta Rusiju želeći da nesputan mašta, da bude slobodan poput svojih violinista u krošnjama, mladenaca koji lebde iznad usnulih krajolika. Bežeći iz zemlje u kojoj su mu određivali šta i kako treba da misli, u kojoj nije mogao da slika svoje sanjarije već izgradnju „novog društva“ i „novog čoveka“, sa ostalim ruskim izbeglicama stiže 1923. u Francusku. Veliki kolorista pronašavši žive boje Provanse, najveći deo vremena provodi na jugu, na Azurnoj obali. Šagal će u njoj zauvek i ostati. Sahranjen je 1985. u nedalekom Sen-Pol-an-Vansu.
Pored slika, skica, ilustracija sve je u muzeju Šagalovo delo. Na fasadi muzeja je njegov mozaik, nastao 1970. Od samog mozaika na spoljnjem zidu muzeja, još je lepši, kao slika u ogledalu, odraz mozaika na površini vode bazena koji se nalazi tik ispred zida sa mozaikom. Uz ulaz njegova izvanredna tapiserija „Stvaranje“, dok muzičku salu namenjenu za koncerte i predavanja osvetljavaju Šagalovi vitraži u kojima dominira njegova omiljena plava boja.
Ipak, više od same postavke muzeja posmatrao sam klince početnih razreda osnovne škole, koje je učiteljica dovela da posete muzej. Nisu oni, poput drugih posetilaca išli od jedne do druge slike razgledajući ih već su sedeli u salama po svom izboru da bi u svoje blokove slobodno crtali šta su videli ili na šta su ih podstakla Šagalova dela. Nemoguće je opisati kako su vanzemaljske maštarije Šagala podstakle dečiju nesputanu maštu. U odnosu na dečije crteže, „leteći slikar“, „slikar srećne nevinosti“, „provalnik oblaka“, „pobednik sna“, kako su sve nazivali Šagala, postaje realista!
Gledajući mališane kako crtaju, kako se kikoću dok pokazuju jedan drugom svoje crteže, zavideo sam im. Žalio sam što nisam imao slične časove likovnog. Zoran M.