Imali smo čast i radost da na Duhovski ponedeljak, 5. juna slušamo ovu koloraturnu meco-sopranistkinju u naslovnoj ulozi Georg Fridrih Hendlove barokne opere „Ariodante“.
Njena vokalna i glumačka enormna prezentnost na bini traži sebi ravnu u celolupnom svetu opere. Ovu operu, tačnije muzičku dramu, je inscenirao nemački režiser Christof Loy, koji se u međuvremenu profilisao u internacionalnom svetu opere. Hendlov „Ariodante“ je poletna ljubavna zavrzlama sa dubokim konfuzijama u osećanjima. U centru libreta stoji mladi par Ariodante i Ginevra, čija će ljubav intrigom suparnika biti izložena teškoj probi. Kristof Loj shodno istorijskoj praksi postavlja Ariodantea kao „ulogu u pantalonama“ (žena u ulozi muškarca) sa meco-sopranom u prepredenu igru prerušenih polova i zamene identiteta.
Istorijski kostimi se mešaju sa modernim društvenim-outfit(om). Najpre se pojavljuje Bartoli u naslovnoj ulozi u viteškom oklopu, docnije će imati bradu i talasastu kosu i crnom tunikom do zemlje. Asocijacija sa Končitom Vurst je evidentna i pomalo trivijalna. Na kraju će Brtoli postati sasvim žena, da bi na kraju ležala sa svojom Ginevrom u zagrljaju – dve žene koje se vole.
Kristog Loj je nastojao da kroz balansirajući čin psihološke dubine u režiji ličnosti sa jedne strane i delimično drastičnog potenciranja figura sa druge, da ovu tamnu Hendlovu dramu kvazikoreografiše. Smisao za vic i slepstik mu nije nedostajao. Svesno su za ovu inscenaciju integrisane baletske numere sa dvorskim igrama, što svedoči o Hendlovim uzorima u napolitanskoj operi, ali i francuskoj tradiciji baletskih igara.
Scenografiju je radio Johanes Lejaker redukujući scenu kroz kompletni crno-beli kontrast. Barokni salon sa mnogim vratima iza kojih se krije arkadijska idila je jednako očaravajuća dosetka. Sva radnja se zbiva u visoko estetskom, subverzivno lepom, klinički aspetičkom ambijentu. Na kraju četvroročasovne opere usledio je trijumfalni aplauz i klicanje protagonistima, koje ovde želimo da istaknemo: Cecilia Bartoli, Kathryn Lewek, Nathan Berg, Norman Reinhardt, Christophe Dumaux, Sandrine Piau, Kristofer Lundin kao i Salcburškom „Bah horu“. Barokna gracioznost sjedinjena sa suptilnom ironijom bi bila karakteristika ove inscenacije koja će se još zadugo pamtiti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
