Samarkand je pozorište sa scenama i binom: turisti se divno kreću po već obeleženim stazama, baš kao što su se stepski nomadi kretali tajnim ulicama i stazama, nevidljivim oku ljudi koji ne poznaju stepu i pustinu.
Na kraju Karimove ulice nalazi se zid duž kojeg se otvara samo jedan prolaz. Nikome od turista ni ne pada na pamet da kroče kroz jedina vrata koja se otvaraju u tom dugom ciglenom zidu.
Sa leve strane, kada se ide prema groblju, nalaze se spomenici, a sa desne strane razvodni zid.
Ovaj zid predstavlja granicu i prelaz između Severnog i Južnog sveta, odnosno simbolizuje jaz između francuskih, engleskih, kineskih, američkih, ruskih turista i Uzbekistanaca, starosedelaca Samarkanda. Uveče, pri zalasku sunca (tu che mohai preso il cor, sarai per me il solo amor), prodavci na pijaci sakupljaju svoju neprodatu robu, hleb, slatkiše, mirisno bilje, i kreću se prema zidu, odnosno prema prolazu.
Oni prolaze i kod kuće su. Sa one strane zida je pompeznost, Istorija zamrznuta u muzeju, čisti Orijentalizam. Iza njega je Uzbekistan.
Zid ima zadatak da deli dva sveta, dovoljno je visok da sakrije kuće, da prikrije stvarnost, eliminiše pogled na siromaštvo koje bi moglo skršiti iluziju turistima.
Zid, sličan onom iz Samarkanda, nalazi se u Bakuu, glavnom gradu Azerbejdžana, uz put koji vodi od aerodroma do centra grada: stranci ne smeju da vide skoro obnaženu decu koja se loptaju, neasfaltirane ulice i kuće bez vode i struje.
U Samarkandu nema bede, grad živi prvenstvo od turizma i usluga, uprkos tome, razlika između životnog standarda posetilaca i autohtonih Uzbeka je opipljiva, te zid ima dvostruku funkciju, očuvanje sna „Hiljadu i jedne noći“ zapadnjaka, kao i to da se lokalno stanovništvo ne oseća inferiornim naspram onih koji dolaze iz dalekih zemalja, sa džepovima punim dragocene valute.
U centru Samarkanda, izvan granice, ne postoje plavi mauzoleji, već samo tipične uzbekistanske kuće, sa gvozdenim vratima koja skrivaju dvorišta na koja se pružaju vrata raznih soba. Život se odvija napolju, u dvorištu, gde se kuva, jede, razgovara.
Neki od ovih domova su luksuzni, većina je dostojanstvena, ali siromašna. Ulice su izbetonirane, u sredini se nalazi kanal za drenažu, duž kojeg protiče voda koja se koristi za zalivanje ili za pranje staza unutrašnjih dvorišta.
Vozači vešto izbegavaju da točkovi automobila upadnu u jedan od ovih kanala.
Neki putevi nisu asfaltirani, posebno tamo gde kuće postaju skromnije. Iz dvorišta se čuje meketanje koze, kao i zvuci ostalih kućnih ljubimaca. Smeće ispada iz kanti koje se već danima ne prazne.
Dvoje engleskih turista se šetaju ulicama iza zida, bezbrižno prolaze kroz prolaz i ne znaju gde su. Dete im nudi pratnju u deo Samarkanda koji im pripada u zamenu za 10.000 soma, otprilike vrednosti jednog američkog dolara.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
