Samarkand (4): Priča o Farhodu i policajcu

NJegov naslednik, bivši premijer Šavkat Mirzijajev, koji je bio na početku predsednik ad interim, a potom izabran za predsednika u decembru 2016., odmah je pokrenuo političke, ekonomske i pravne reforme koje bi mogle, u roku od nekoliko godina, da pretvore Uzbekistan u najmoćniju zemlju u centralnoj Aziji.

Predsednikova želja za promenom deluje iskreno. Međutim, promeniti desetogodišnje navike ljudi nije lako.

Za sada se čini da je gotovo nemoguće iskoreniti korupciju, koja u stvarnosti nije ništa drugo nego nužni i neslužbeni izvor prihoda, koji država godinama ne samo da dozvoljava, već i podstiče, uz prećutno odobravanje svih građana. Policajac ili lekar primaju prosečnu platu od 100 USD mesečno, nedovoljno za normalan život; u godinama nakon nezavisnosti često se dešavalo da su institucije na kraći ili duži period obustavile isplatu zarada.

U sličnim okolnostima, javni službenici imali su i još uvek imaju dozvolu da traže mito korisnicima usluga koje nudi država: oni koji nisu mogli da učestvuju u ovom alternativnom ekonomskom sistemu, zato što su zaposleni u privatnom sektoru ili zato što su nezaposleni, izabrali su put emigracije.

Policajac koji pregleda turiste na ulazu u Registan predlaže svima onima koji ga pitaju kako mogu ući (blagajna nije jasno vidljiva), da izbegavaju kupovinu karte, koja košta 40.000 soma, odnosno oko 4 dolara.

Za 30.000 soma pružiće pristup najpoznatijem spomeniku u Samarkandu. Samo držite tri novčanice od 10.000 u ruci, pretvarajte se da hodate, policajac će prići turisti pretvarajući se da je stari prijatelj i pozdraviće ga toplim stiskom ruke. Novčanice će brzo promeniti vlasnika i policajac će osobu sprovesti kroz sekundarni prolaz, a da ona pritom ne prođe ni kroz detektor metala.

„To je dvostruka ilegalnost!“, kaže Farhod, vozač koji čeka da povede turiste ispred Registana sa svojim taksijem po Samarkandu, sa dobronamernim i gorkim osmehom. Farhod je nizak, tamnoput, ima zlatni sekutići pripada tadžikanskoj manjini koja je oduvek živela u Uzbekistanu.

„Nikada nije bilo problema sa Uzbekistancima“, kaže on.

Odmah nakon nezavisnosti, međutim, Karimov je sumnjičavo gledao na pripadnike manjina, jer su mogli biti peta kolona stranih sila zainteresovanih za ograničavanje autonomije Uzbekistana.

Vremenom su se odnosi institucija sa manjinskim etničkim grupama koje žive u zemlji normalizovali. Nakon kratkog razgovora telefonom, Farhod ulazi u svoj automobil i kreće prema železničkoj stanici, gde se nalazi takozvano rusko tržište, budući da ga posećuju uglavnom Rusi koji i dalje žive u ovom kvartu.

Tržište je živo, prljavo, grubo, nije poput onog u blizini Registana, urednog, i sjajnog.

Tu su i avganistanski turisti, koji su na odmoru i pored toga što nose majice i kratke šorceve, konačno mogu kupiti svinjetinu i votku, koji su u njihovoj zemlji zabranjeni.