Sanjarenje – kako film postaje java? 

Isključujemo se iz aktuelnog trenutka i prepuštamo se ispunjenjima naših želja.

Dešava se sve ono što se ne dešava, što ne može da se desi, što se nikada nije desilo ili za šta ne preduzimamo akciju da se desi.

Naši dnevni snovi satkani su od naših ispunjenih želja, a scene su montirane tako da prikazuju jedan kontinuirani uspeh, zadovoljstvo od uspeha i uživanje u postignutim ciljevima.

Problema više nema, prepreke ne postoje, plutamo u ispunjenju sna kao odsjaj sunca na vodi.

Sanjarenje je znalački kadriran i vešto montiran film koji nas „vozi“ kroz kontinuirano dobar osećaj.

Izbacili smo sve scene čekanja, očekivanja i iščekivanja, nema praznog hoda, neuspesi i razočarenja su prevaziđeni, sva razdoblja duboke tuge su nestala, strah je raspršen, svi trenuci očaja i sva iskustva nepravde su davno zaboravljena prošlost.

Projekcije filma su redovne, sala je mračna i zvučno izolovana, sedišta udobna, platno veliko, slika i ton odlični.

Scenariji u našoj glavi

Jedan od najuticajnijih filozofa u Americi, Vilijam Džejms, koji je uveo psihologiju na Harvard univerzitet, proučavao je fenomen “bivanja u svojim mislima” i 1890. godine skovao je termin “tok misli”, a sanjarenje možemo smatrati karakterističnim aspektom Džejmsovog “toka misli”, navode Skot Beri Kaufman, kognitivni psiholog i Džerom L. Singer, klinički psiholog.

Singer je sa svojim kolegama istraživao sanjarenje preko 50 godina, od 60-ih godina XX veka, i Kaufman ga naziva “ocem sanjarenja” jer je njegov rad snažno uticao i postavio osnove za dalja istraživanja ovog fenomena.

Za razliku od pojedinih psihologa koji su sanjarenje smatrali štetnim jer ometa tok misli, Singer smatra da postoji produktivno i kontraproduktivno sanjarenje, a da su naši kapaciteti “da zamišljamo” mnogo potcenjeni, kao i naša sposobnost da ih kreativno koristimo u svakodnevnom životu.

Za Singera je vizualizacija poteza koje želimo da preduzmemo moćan alat, a sanjarenje poredi sa projekcijom filma: “Projektujući taj film u našoj glavi, povećavamo verovatnoću da tako i uradimo, a pošto smo te scenarije prethodno već zamišljali, bićemo smireni kada se odigraju u realnom životu”.

Projekcije budućnosti

Iz razmišljanja o budućnosti možemo da izvedemo više praktičnog znanja o sebi nego što bismo to mogli zaranjanjem u prošlost, pod uslovom da umemo da razlikujemo planiranje od sanjarenja, kaže Fric Perls, jedan od osnivača Geštalt terapije i njeno najprepoznatljivije lice.

Perls kaže da se veliki deo razmišljanja o budućnosti sastoji iz najrazličitijih sanjarenja i da sanjar beži iz sadašnjosti u pokušaju da kompenzuje frustracije, a pritom ne shvata da njegovi “dnevni snovi” nikada ne vode do obnavljanja ravnoteže njegovog organizma, već su samo paravan za frustraciju.

Sanjarenje kao putokaz

Ono što možemo da naučimo iz sanjarenja je pravac naših potreba i ambicija, da pomoću njih shvatimo gde leže naše potrebe i time je njihova korisnost iscrpljena, kaže Perls.

Ukoliko investiramo previše energije u sanjarenje postižemo “pseudo-sreću” koju ćemo skupo platiti razočarenjima i slabljenjem našeg kapaciteta za kontakt, svesnost, spontanost i odgovornost.

Da bismo to preduhitrili, moramo da naučimo da reorganizujemo svoju energiju i umesto za sanjarenje, da je upotrebimo za suočavanje upravo sa onim neprijatnim situacijama koje pokušavamo da prevaziđemo sanjarenjem, a sledeći korak je da preduzmemo konkretnu akciju u pravcu koji je indiciran u našim sanjarenjima, kaže Perls.

Zamkovi na stabilnoj osnovi

Ono o čemu sanjarimo ukazuje na verovatnoću da imamo skriveni talenat u tom pravcu i da taj talenat treba da negujemo, smatra Perls.

On naglašava da je važno da uradimo nešto u vezi toga, da pratimo pravac naših “dnevnih snova” čak i ako zbog toga moramo da snizimo svoje kriterijume.

Perls nas podstiče da gradimo svoje “zamkove” koji nas intrigiraju, ali ne u vazduhu već na stabilnoj osnovi i kaže: Nemojte da se zadovoljavate sa preduzimanjem nepostojećih skokova u nepostojećem raju, već uradite nešto da povežete te snove sa realnošću. Prevedite “nemoguće” u “moguće”.

Autorka je psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut