Šarl Bodler – autor koji je otvorio potpuno nova vrata književnosti

Šarld Bodler je rođen u Parizu 1821. godine.

Usled nagle i rane očeve smrti, povezao se sa majkom i sa njom imao jako specifičan odnos.

Jednom prilikom je izjavio kako je „voleo svoju majku zbog njene elegancije“ i da je u njegovom „detinjstvu postojao period strastvene ljubavi“ prema njoj.

Zbog očuhove strogoće, bio je školovan u Lionu, odvojen od majke čak i za vreme praznika.

Iz mnogih njegovih zapisa vidimo kako taj period ne pamti kao lagodan i kako sa grozotom pamti „tužno detinjstvo i samoću u srcu“.

Očuh je za ovog nestašnog mladića, koji je nekad bio marljiv i vredan, a nekad neradan, imao u planu karijeru pravnika ili diplomate.

Međutim, Bodler je doneo odluku da se otisne u svet književnosti, i ne znajući da će postati jedno od najpoznatijih imena svetske umetnosti.

Ušavši u vode umetnika, otisnuo se u nereprezentativan način života. Redovno je posećivao prostitutke, zaradio mnoge bolesti, a jedno vreme je i živeo sa jednom prostitutkom Sarom.

I pored velike strogoće, očuh Šarla Bodlera je pre svega želeo sigurnu budućnost za ovog novopečenog umetnika.

Izdejstvovao je da ga pošalje na put u Indiju, nadajući se da će se opametiti i smiriti na tom proputovanju.

Međutim, mladić se vratio sa mnogo lepih utisaka koje je samo odlučio da iskoristi tako što će ih preliti u svoju poeziju. Dakle, na nesreću svoje majke, nije odustao od poziva književnika, niti je promenio svoj stav o životu i načinu življenja.

Dugovi su se gomilali, porodica je upadala u sve veći očaj, a Bodler je potrošio i nasledstvo od 100.000 franaka za samo par godina.

U to vreme bio je u romantičnoj vezi sa gospođicom Duval, ćerkom jedne prostitutke. To je bila najduža veza u njegovom životu.

Čak i pre prvih objavljenih dela, postao je poznat u krugu književnika kao kicoš i rasipnik.

Njegovo prvo delo, a ujedno i ono kojim je privukao pažnju umetničke zajednice, jeste pregled „Salon“ iz 1845. godine.

Iako se ovim proslavio, dugovi su bili preveliki da bi uspeo da ih povrati i odlučio je da se ubije.

Međutim, samo se površno ranio nožem i za vreme oporavka molio majku da ga poseti, ali bezuspešno.

Usledio je i period života na ulici, a uspeo je da barem na kratko stane na noge nakon što je napisao drugi „Salon“ pregled 1846. godine. Nedugo zatim, objavljena je i njegova prva novela „La Fanfarlo“.

Najpoznatija Bodlerova zbirka pesama je „Cveće zla“.

Objavljena je 1857. godine i privukla veliku pažnju javnosti.

Za to vreme, njegove pesme bile su skandalozne i potpuno neprimerene, a baš tako može se i videti koliki je uticaj na ostale umetnike koji su stvarali posle njega Bodler zapravo imao.

Bio je prvi koji je u književnost uveo pojmove kao što su smrt, seks, korupcija u gradu, vino i teškoća življenja iz ovakve perspektive.

Na kritike imao je da kaže samo uvek kratko i jasno kako „književnost i umetnost treba stvarati nezavisno od morala“.

Pesme iz ove zbirke bile su periodično zabranjivane i opet štampane, ali Cveće zla je uspelo da nađe svoje mesto pod nebom umetničkih dela i danas je jedna od najpoznatijih zbirki pesama ikada napisanih.

To nas navodi na pitanje, da li su neki ljudi prosto vekovima ispred svog vremena, iako ih većina smatra prosto ludim.

Način života, opijum i dugovi uzeli su danak i udarili u Bodlerovo zdravlje.

Majka je tada popustila i pristala da žive zajedno, trudivši se da mu pomogne.

Nakon moždanog udara ostao je poluparalisan, a umro je u Parizu 1867. godine.

Godinama nakon njegove smrti, ona je otplaćivala njegove dugove, ali, pored svega toga, jednom prilikom je izjavila: „Vidim da moj sin, uprkos svim svojim greškama, ima svoje mesto u književnosti“.

Ove reči ostaju da lebde i dan-danas.