Sav taj bokeljski soul

Tok mojih misli tih dana: zanatlija hoću da budem, u nekom selu na moru, da pletem ribarske mreže, sušim smokve, lovor pakujem u kesice, pravim napitke od nara, šta god. Ovo je prvi put da idem u zaliv i pribojavam se da me ne razjari skučenost zbog planina sa svih strana. Kakva greška!

Zaliv je majka, barka i bajka. Zamišljam da bi to rekao Davičo, čiji putopis Crno na belo čitam svih dana na plaži. Putopis ne služi da bude preporuka mestu, ipak, jer kada nekom neznancu pokazujem grad, volim da kažem „Ti vodi“.

Stoliv (tal. Stolivo) je selo udaljeno osam kilometara od Kotora. Naziv govori o starom običaju (obavezi) da svaki momak zasadi sto stabala maslina pre nego što nevestu odvede do oltara (ili lepše – u postelju). To je već priča o Gornjem Stolivu, gde se nalazi Crkva Svetog Ilije sa zvonikom. „U vrijeme kad je Venecija vladala Bokom, selo je brojalo oko 1.200 stanovnika, imalo je četiri prodavnice, dva mlina za ulje i četiri pekare za kruh“, kaže se. Danas na ovom brdu gde se nalazi i drevna kestenova šuma živi jedna porodica. Do zvonika planiraju da izgrade žičaru, priča mi meštanka Ljubica. Stanovništvo je mahom katoličko. Stoliv vrvi od stotina biljaka: med koji sam kušala napravljen je od polena 260 vrsta! Sa terase, nadohvat ruke: nar moj nasušni, smokve, masline, mandarine i mnogo lovora. Eden. Desno je brdo Vrmac, te Prčanj. Od jedne starice kupujem bočicu maslinovog i orahovog ulja. Jednom ću valjda i ja naučiti taj zanat.

U moru, plivajući, pogled na Perast, do kog smo išli čamcem, Gospu od Škrpjela i gorde čemprese na ostrvu Sv. Đorđe, koje me je svakodnevno vuklo da do njega doplivam. Nisam. Sledeće godine hoću, sigurno. Uvek treba ostaviti bar jednu želju neispunjenu u mestu za koje kažu: ko jednom dođe, uvek se vraća. Znam da ću mu se vratiti jer je Boka majka koja strpljivo čeka.