Savršen samodovoljan grad

Iako je Bezanson rodni grad Viktora Igoa i braće Limije, malo nefrancuza zna za njega. Naravno, ovaj grad, poput švajcarskih političara, ne mari za tu skrajnutost – savršen je i samozadovoljan! Možda ga sklanja njegovo odveć francusko ime: Besancon – to ç sa sedij repićem i dugo nazalno -ooon na kraju reči, pa Evropa, kada sa istoka, iz Baden Badena, Frajburga, Bazela ili Lozane, dolazi u goste Francuskoj, na tabli, po anglo-inerciji pročita BEZANKON, zaključi: nikada čula, projuri ka Dižonu, pa na sever ka Parizu, ili skrene južno, ka Lionu.
Ja imadoh sreće – ja zastadoh! Porastao me ovaj grad.
To što se nalazi u središtu (istočne) Francuske, čini da u pogledu klime ovaj grad podseća na mali dućan iz ugla: nadohvat je sve ono što ljudima treba. Tako, zimi, njegov zaklon, planina Žura, nije nimalo inferiorna spram obližnjih Alpa, pa omogućava vikend skijanje na mnogim njenim padinama. Meni su najdraže one iznad Pontarlijea, sa čijih vrhova se bira: da li se na čaj spustiti u Švajcarsku ili u Francusku. Graničari, lugari-lovci izašli iz Crvenkape.
Ovaj grad ima reku s imenom koje se, naravno, dugačko piše, kratko izgovara – Du. Ona izvodi omega kerefeku, pa njome istovremeno i grli grad i simulira veliku reku. A nije velika, samo grli. Nisu veliki ni njeni mostovi, ali i oni andrićevski spajaju – otmeno čipkasto jezgro, najpre s delom grada u kom su kuće malo niže a, potom, s prostranim proleterskim spavaonicama. Jedna od njih je moj Planoaz. (O njemu se piše posebno i široko, snažno i malo tužno.)
Leti, pak, Bezanson se vrlo razložno preoblači u mediteransku scenografiju. Na pozornici grada tada se odvija festival sunčanih predstava: šarene se kupališta na obalama okolnih sočnih porečja i bazena, žamore terase. Mostovi leti prestaju biti pogureni i užurbani – ležerno ispruženi, sunčaju se sa usporenim prelaznicima.
S proleća i s jeseni u Bezansonu su česte kiše ali, nisu to one olovne, zauvekne, zbog kojih čoveku ne preostaje ništa drugo no da radi ili da tuguje, već su to one plahe, engleske kiše, koje, poput komunalaca, dotrče, umiju, a onda na oblačiću-sukuteru, odjezde u San Vit ili Dol.
U ovome gradu prvi put sam uočila kako se grad može galantno udvarati građanima. Kako je to pošteno i vredno! Bezanson se valjda oduvek udvarao građanima. Radi građanina on se, zbog vrelih kamenih ulica, u doba čovekoljubne renesanse, mesto statuama, okamenjenim muškim istorijama i taštinama, prioritet dao česmama. Njima ovaj grad svima nudi jednako pravo na tok, na svežinu i na odmor. Te brojne česme čuvale su i mene u XX veku – pojile me bez franka u džepu, i vodile me kada sam se, između ogromnih, zabravljenih vrata i prozora bogatih uobraženih kuća, gubila po uzanim krivudavim ulicama.
Priča se da je, radi svojih građa, gradonačelnik svome gradu poklonio bolnicu. Nikada nisam htela proveriti to bajkovito predanje.
Bezanson je po meri čoveka i po svojoj veličini – ni prevelik kao Pariz ili Lion (iz kojih se sporim i nervoznim kilometrima mora bežati po mir), ni premali, da bi bio palanka-zunzara. Taman toliki da u pekari dobiješ svakodnevni uljudan pozdrav, za Božić komšijski poklon, ali nikada ne i upit s kim ćeš pojesti krckavi parizjen.
Za stranca je savršen i zbog jezika – u njemu se govori pravi francuski – ni argo velegrada, ni germanizovani alzaški, ni suncem raspevani južnjački, dakle nijedan od govora od kojih bi se isfrustrirao u školi naučen francuski, već „francuski a la tele journal“.
Bezanson mi merilo geografije, politike i građanskog dostojanstva.
Mislim da je i mene voleo taj Bezanson. Ovih godina me je zagubio i ja mu to praštam – šta ću mu ja, koju ne voli moja zemlja.