Sebičnost

Sebičnost možemo opisati kao zainteresovanost za sebe i samo za sebe, nezavisno od konteksta u kome se nalazimo. Sebični ljudi su zainteresovani prvenstveno za vlastitu korist, dobit i blagostanje, i ne obaziru se na druge ljude i njihove potrebe. Sebičnost obično ne spada u one osobine koje navodimo kada opisujemo sebe, a za to može da postoji nekoliko razloga. Jedan od razloga može da bude zato što je ne posedujemo, drugi zato što pokušavamo da je prikrijemo i treći zato što nismo svesni da je posedujemo. Kada nam je preokupacija sobom i isključivo sobom redovno stanje, uglavnom nemamo doživljaj i svest o tome da je sebičnost naša osobina. Sebičnost govori o našem odnosu prema svetu i najviše dolazi do izražaja u relaciji sa drugim ljudima.

Sebični ljudi uspostavljaju uglavnom jednosmerne, često površne, kratke i nestalne relacije sa drugim ljudima koje traju onoliko koliko traje i njihov interes. Čak i onda kada se bave drugim ljudima, to rade zbog sebe i vlastite koristi, a ne zbog uzajamne dobrobiti. Zato se ljudi koji očekuju bliskost, uzajamnost i posvećenost, posle nekog vremena osećaju prazno, nezadovoljno i frustrirano.

Sebični ljudi su sami sebi centar sveta, i to pokušavaju da nametnu i drugima, svesno ili nesvesno. Neprestano su zaokupljeni sobom, nezavisno šta rade i čime se bave. U njihovom govoru dominira „ja“, „meni“, „za mene“, a u razgovoru njihovi sadržaji i izlaganja, nezavisno od teme i ostalih sagovornika. Za druge ljude jednostavno nema mesta jer zauzimaju sav prostor i „sagorevaju sav kiseonik“ u interakcijama u koje ulaze. Zato se u relaciji sa sebičnom osobom često osećamo ugušeno ili napeto, i počinjemo da cupkamo od nestrpljenja jer nikako da i mi dođemo na red da zadovoljimo svoju potrebu za kontaktom. Upravo su to situacije kada prepoznajemo sebičnost – kada u relacijii sa drugom osobom nema mesta za nas. Kada umesto uzajamnosti i uzvraćanja, ima samo “ja” i “daj”.

Ako osećamo poteškoće u odnosu sa drugim ljudima, jedan od razloga mogu biti i naša očekivanja od njih. Svako od nas ima različita očekivanja od relacija koje uspostavlja, a zadovoljstvo ili nezadovoljstvo koje osećamo u određenoj relaciji u direktnoj meri zavisi od toga koliko su ispunjena ili neispunjena naša očekivanja od te osobe.

Relacije sa drugim ljudima

Sebični ljudi uspostavljaju uglavnom jednosmerne, često površne, kratke i nestalne relacije sa drugim ljudima koje traju onoliko koliko traje i njihov interes. Čak i onda kada se bave drugim ljudima, to rade zbog sebe i vlastite koristi, a ne zbog uzajamne dobrobiti. Zato se ljudi koji očekuju bliskost, uzajamnost i posvećenost, posle nekog vremena osećaju prazno, nezadovoljno i frustrirano.

Sebični ljudi ne primećuju druge ljude i njihove potrebe i zato mnogi ljudi izađu iz relacije sa njima povređeni, a često i frustrirani, ljuti i besni. Drugi ljudi su za njih samo statisti sa zadatkom.

Mi smo odgovorni za svoje relacije sa drugim ljudima, smatra klinički psiholog i geštalt trener Dženet Rejnvoter, koja je jedan od osnivača GITLA – Instituta za Geštalt terapiju u Los Anđelesu (i koja je prvi letnji seminar GITLA održala1972. godine u Jugoslaviji). Rejnvoter navodi da ako osećamo poteškoće u odnosu sa drugim ljudima, jedan od razloga mogu biti i naša očekivanja od njih. Svako od nas ima različita očekivanja od relacija koje uspostavlja, a zadovoljstvo ili nezadovoljstvo koje osećamo u određenoj relaciji u direktnoj meri zavisi od toga koliko su ispunjena ili neispunjena naša očekivanja od te osobe. Ukoliko očekujemo uzajamnost u uzimanju i davanju, velika je verovatnoća da u relaciji sa sebičnim ljudima nećemo moći da je ostvarimo i da ćemo biti ljuti i razočarani. S druge strane, ukoliko imamo dominantnu potrebu da dajemo i da ne očekujemo nešto zauzvrat, možemo harmonično da funkcionišemo sa sebičnim ljudima jer su naše potrebe kompatibilne.

Džejms Simkin, klinički psiholog i važno ime u istoriji Geštalt terapije, učenik, a kasnije i saradnik Frica Perlsa, navodi da postoje različiti tipovi ljudi i da ravnoteža u jednoj relaciji postoji onda kada su potrebe tih ljudi komplementarne. Zato neki od nas funkcionišu veoma dobro zajedno, a drugi su otrov jedan za drugog jer nisu međusobno „hranjivi“ i ne formiraju ravnotežu, navodi Simkin.

Odsustvo reciprociteta

Odustvo reciprociteta je jedna od dominantnih karakteristika relacija koje sebični ljudi uspostavljaju. U njihovim relacijama ne postoji reciprocitet – mnogo više traže nego što su spremni da daju i uzvrate i to doživljavaju kao prirodno stanje. Zato ne vide i ne prepoznaju nesrazmernost u relacijama koje uspostavljaju. Ponašaju se kao da se nejednakost u reciprocitetu u njihovu korist podrazumeva i mogu da budu zatečeni, pa i ljuti i uvređeni ako ih neko suoči i konfrontira sa njihovim ponašanjem i postupcima. Ukoliko dođe do rasprave, njihova argumentacija je u funkciji odbrane vlastitog stanovišta, a ne u razmatranju činjenica i pokušaju da sagledaju i razumeju situaciju i iz ugla druge osobe. Na taj način, argumentirajući iz pozicije kao da su samo oni u pitanju i kao da se radi samo o njima, ne ostavljaju prostora da vide i čuju i drugu osobu i eventualno razumeju na šta ona reaguje. Time potvrđuju da u njihovom svetu nema istinskog mesta i za druge ljude, osim onog koje su im oni namenili.

Odustvo reciprociteta je jedna od dominantnih karakteristika relacija koje sebični ljudi uspostavljaju. U njihovim relacijama ne postoji reciprocitet – mnogo više traže nego što su spremni da daju i uzvrate i to doživljavaju kao prirodno stanje. Zato ne vide i ne prepoznaju nesrazmernost u relacijama koje uspostavljaju.

Kontakt, bliskost i pripadanje

Kada smo preokupirani sobom, i kada nas drugi ljudi zanimaju samo u kontekstu zadovoljavanja naših potreba, nekima od nas može da se dogodi jedna naizgled paradoksalna situacija. A to je da konstantno osećamo prazninu i nezadovoljstvo – upravo ono što pokušavamo da izbegnemo posmatrajući okolinu kroz filter koristi i dobiti. Ova situacija je samo naizgled paradoksalna, a u osnovi je logična i realna – gomilanje benefita ne može da nam popuni prazninu koju osećamo, a zadovoljstvo koje doživimo je prolaznog karaktera.

Jedan od pretpostavljenih razloga zašto se osećamo prazno i nezadovoljno može da bude i taj da su kontakt, bliskost i pripadanje sa drugim ljudima ono što nam istinski nedostaje i što nam je potrebno, a ne koristi koje „ostvarujemo“ od ili kroz njih.

Napuštanje i odbacivanje

Kada ne uzimamo u obzir druge ljude, njihova osećanja i potrebe, jedan od epiloga može da bude da se neki ljudi udalje od nas, a drugi da nas napuste ili odbace od sebe. Napustiće nas uglavnom oni kojima je potrebna uzajamnost, bliskost i pripadanje, što ne dobijaju u relaciji sa nama. Oni koji traže horizontalne relacije koje se baziraju na poštovanju, podršci i ljubavi.

Da li ćemo primetiti ako nas neko napusti i kako ćemo reagovati ako nas neko odbaci je individualno. Ako je sebičnost jedna od naših osobina, može da nam se dogodi da ne primetimo da ljudi nestaju iz našeg života jer se njima ni ne bavimo. Ili da primetimo da nas ljudi napuštaju i da se osećamo loše u vezi toga, a da nam nije jasno zašto su nas odbacili.

Naše odluke

Sebičnost je osobina koja uglavnom izaziva neodobravanje i osudu. Postanemo svesni sebičnosti onda kada je osetimo na svojoj koži. Kada osetimo da u određenoj relaciji jednostavno nema mesta za nas, osim možda onog koje nam je druga osoba namenila u zavisnosti od njenih interesa.

Svest o tome je često neprijatna i bolna, pogotovu ako smo imali potrebu i očekivanja da sa tom osobom gradimo relaciju uzajamnosti, bliskosti i pripadanja. I pored toga, svesnost je otrežnjujuća i lekovita – imamo priliku da donesemo novu odluku u vezi sebe koja je u skladu sa realnom situacijom.

Neki od nas biraju da izađu iz jednostranih relacija onog trenutka kada ih prepoznaju i često prekidaju i svaki kontakt sa tim osobama. Drugi ne prekidaju relaciju i održavaju površne ritualne kontakte koji ne zahtevaju previše napora. Treći, i pored bolnog i više puta ponovljenog iskustva, odbijaju da uče iz njega i da istinski vide sebe, drugu osobu i međusobnu relaciju. Oni nastavljaju da ulažu u odnos sa sebičnom osobom u nadi da će se uz dovoljno ljubavi, strpljenja i tolerancije ona jednog dana ipak promeniti i postati topla, saosećajna i nesebična osoba. Odluke su individualne i zavise od naših osećanja, stavova i potreba.

Autorka je psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut
www.gestalt.org.rs