Ovaj grad je krajem prošlog milenijuma bio poznat po takozvanim „šoping turama“ kada se borilo za malo hleba bez igara.
Većina tada nije razmišljala o istoriji, muzejima, galerijama i tim „trivijalnostima“. Vesele devedesete su dobar deo populacije pretvorile u putnike bez empatije. Sledeća faza su bile banjske ture gde je bliski Segedin bio račvalište, a nekada i cilj svih SPA hedonista.
Novu dimenziju mu je dodala istraživač i globtroter, Ana Ječmenica kada je spoznala da u susednoj varošici Soregu (Szoreg – Sirig) takođe bitnom srpskom toponimu, već 21. put organizuju Festival cveća. Tada prođe pravi karneval sa milionima ruža u koloni od mažoretknjiga, oldsmobila, čeza, traktora, kamiona, zaprega i gomile zamislivih i nezamislivih prevoznika ovog cveta. Kroz Srpsku ulicu (tako se zove glavna) špalir meštana pojačao je ove godine nekoliko stotina turista sa naših prostora.
Malo smo boli oči bakicama koje su sedele na klupama pored i zbunjeno gledale ko je uneo „nemir“ u ovaj kraj. Svi nasmejani i opušteni jer u subotnje popodne radnje ne rade ni u Segedinu a u ovom prigradskom naselju bi bilo bogohuljenje pogotovo za vreme ovog praznika da radi išta osim dva punkta sa cvećem i zanatskim proizvodima.
Dva patuljasta ali snažna ponija grabe ka cilju povorke, a iza neki učesnici slični uparađenom Josipu Brozu, mašu publici. Na žalost moderno vreme donelo je to da je manje aplauza ali više slikanja kamerama i ostalim pomagalima. U ovom slučaju često bi dobro došla treća ruka da se pozdrave svi ovi akteri koji bez plaćanja i skupih koreografa načine da Soreg zablista, zamiriše i oboji se laticama cveća.
Svi divni utisci iz kulturnog centra Segedina dobiju ovde dobiju novu notu, gde konferansije priča veselo a mi se smejemo kao da ga razumemo. Pa to je najmanje i bitno. Energija koja se širi je kao mantra za dobro raspoloženje. Ovakvi jednodnevni izleti, ma koliko mogu biti fizički naporni imaju svoju snažnu poruku i dodatnu energiju. Na granici kao da su nas „namirisali“ i puštaju preko reda ispred autobusa iz EU, jer valjda mračna razmišljanja radenika iz Bugarske i još nekih zemalja, ni carinicima nisu inpirativna.
Nisam siguran gde ću na sledeći put, ali sam siguran ko će naći još neku blisku a atraktivnu destinaciju. Misleći čovek mora nekada da bude hedonista.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
