Sejšeli: Viktorija, glavni grad raja na zemlji

Raj je relativna stvar i Sejšeli su, kao nenaseljeni arhipelag, dugo bili samo usputna stanica moreplovaca na putu za Indiju za snabdevanje vodom, voćem i mesom kornjača, koje su ovde najveće na svetu.

Ostrva arhipelaga dobila su imena po drugorazrednim francuskim plemićima iz perioda Madam de Pompadur, uključujući i grofa Siluetu, kraljevog blagajnika, čiji su finansijski računi bili senka realnosti i zbog čega je po njemu nazvan odgovarajući vizuelni pojam.

Sejšele su naselili kreolsko stanovništvo sa Mauricijusa i odbegli ili oslobođeni robovi.

Glavni grad ovog rajskog naselja nalazi se na najvećem ostrvu, Mahe.

Kada su Englezi preuzeli ostrvo posle Napoleonovog poraza, gradu su dali ime Viktorija, po svojoj kraljici.

Tako se prestonica Sejšela pridružila plejadi toponima koji nose ime po ovoj dugovečnoj vladarki.

Viktorija je mali grad i u njemu smo se zadržavali taman toliko da sačekamo lokalni autobus za neku od sedamdesetak plaža, bisera ostrvske obale.

To je bilo dovoljno za šetnju njenim ulicama i makar skroman uvid u svakodnevni život stanovnika, jer je ona i jedino naselje u kome se može sresti više stanovnika.

Centralni trg diči se majušnim tornjem sa satom, replikom istog takvog koji se nalazi u Londonu blizu stanice Viktorija, podignutim početkom prošlog veka, kada su Sejšeli postali samostalna kolonija u okviru britanskog carstva.

Stanovnici ne zakazuju sastanke „kod sata“, nego u obližnjem restoranu „Kod piratskog simbola“ (u našem prevodu: „Kod mrtvačke glave“), koji je svojevrsna gradska institucija.

Na trgu je najstarija zgrada u prestonici, nekadašnja banka, a sada sedište vrhovnog suda.

Tu je i bista francuskog botaničara, koji je prvi zasadio začine na ostrvu, a koji je imao simbolično prezime Poavr („biber“).

Stanovnici se mogu upoznati i na pijaci, koja obiluje ponudom ribe, sveže i sušene, povrćem i tropskim voćem, posebno mangom i kokosom; ali mango i kokos možete pokupiti i po šumi iznad svake plaže.

Govore kreolskim jezikom, po principu „piši kao što govoriš“, a to je u stvari fonetski francuski jezik.

Zabavno je čitati poruku u autobusu koja govori i o mentalitetu stanovništva: „Svi putnici se ljubazno obaveštavaju da je zabranjeno jesti, piti, puštati muziku i galamiti u ovom busu.“

Od Viktorije se može i brodom, do nekog drugog dela raja.

Recimo, do ostrva Praslin, koje ima jednu od najlepših plaža na svetu sa sitnim koralnim peskom, oivičenu krupnim granitnim stenama, oblikovanim talasima i vetrovima.

Pored plaže je raskošna plantažerska kuća iz koje se upravljalo berbom vanile i kokosa, najvažnijim izvoznim proizvodima Sejšela.

U kući i na plaži sniman je film sa rajskom tematikom, „Zbogom, Emanuela“.

Na Praslinu raste čuvena endemska palma, morski kokos, nepromenjena od preistorijskih vremena.

Ima dvostruki plod feminističkih oblika, najteži (do trideset kilograma) u svetu biljaka.

Da smo ipak u zemaljskom, a ne u nebeskom raju, svedoči još nešto. Ključeve nebeskog raja drži Sveti Petar.

A crkva u centru Viktorije posvećena je – Svetom Pavlu.