Zašto su svetla na semaforu crvena, žuta i zelena, a nije uvek bilo tako?

Prvi (i katastrofalan) pokušaj prvog semafora bio je 10. decembra 1868. godine, što je ujedno i zvanični datum nastanka prvog semafora na svetu.

Blistao je u Londonu, ispred britanskog parlamenta, pre nego što su automobili krenuli na puteve, a išao je na gas. Sastojao se od dve pokretne table pričvršćene za ruke kojima se upravljalo pomoću poluge, a na vrhu je bio osvetljen da bi se obezbedila vidljivost čak i noću. Nesrećni semafor nije dugo trajao.

Manje od dva meseca kasnije eksplodirao je i ubio policajca koji je postavljao natpise.

Svet je postao spreman za semafore tek nakon što je struja postala uobičajena u gradovima. Američki Klivlend je imao čast da postane dom prvog dvobojnog semafora koji je radio na struju.

Detroit i Njujork dodali su žutu između crvene i zelene 1920. godine.

U Evropi se prvi semafor pojavio u Parizu 1923. godine, a nakon toga je sledila većina drugih gradova: Berlin je postavio semafor godinu dana kasnije, zatim Milano, Rim, London, Prag i Barselona.

Prva konvencija o ujedinjenju putne signalizacije potpisana je u Ženevi 1931. godine.

Njegov cilj je bio povećanje bezbednosti drumskog saobraćaja i olakšanje međunarodnog kretanja na putevima sa jedinstvenom signalizacijom, piše PunkuferDnevnik.hr.

Većina znakova koje danas viđamo na ulicama određena je tim sporazumom, a semafori sa tri boje (crvena, žuta, zelena) postali su standardni.

Boje semafora su preuzete iz železničkog saobraćaja.

U početku su železnice koristile crvenu boju za označavanje zaustavljanja, belu za odlazak i zelenu za oprez. Međutim, bela se nije pokazala kao dobro rešenje jer bi se noću lako mogla zameniti svetlošću zvezda.

Pošto se lako razlikuje od drugih boja, železničke kompanije su konačno usvojile zelenu kao oznaku kretanja i uvele žutu oznaku opreza.

Kada je reč o percepciji boja, crvena ima najdužu talasnu dužinu, a slede žuta i zelena. Boje sa najdužim talasnim dužinama se biraju za signalizaciju jer duže talasne dužine mogu da putuju veću udaljenost.

Kao rezultat, crveno svetlo može preći najveću udaljenost po kiši i magli.

Ubrzo su se pojavili i pešački semafori. U startu su bili različitog oblika: okrugla, kvadratna i pravougaona zelena i crvena svetla često su davala uputstva: „hodi“ ili „čekaj“.

Tokom 1950-ih, semafori su često bili raspoređeni horizontalno, a ne vertikalno kao danas. Vertikalni raspored sa crvenim svetlom na vrhu uveden je jer se smatrao logičnijim, jasnijim i, između ostalog, boljim rešenjem za ljude koji ne prepoznaju boje.

Utvrđeno je da crveno svetlo ima nijanse narandžaste, a zeleno malo plave, kako bi ih daltonisti bolje prepoznali.