Semeteško jezero: Ostrva "na vetar"

Kada se „zagrebe“ pohabanim asfaltom sa magistralnog puta, koji od Raške vodi ka Kosovskoj Mitrovici, onda „kartu čitaj, ali i seljaka obavezno pitaj“. Tamo gore „piše strelica“ i samo pravo. „Strelica“ – putokaz taman je na mestu gde se smenjuju izanđali asfalt i makadam. Red prašine, red pokošene trave. I sve tako kilometar i po do 900 metara nadmorske visine, gde „stoluje“ Semeteško jezero.

Prirodna atrakcija, koju su do sada videli malobrojni. Viđenjem ne mogu da se pohvale ni oni što odmor „ne mogu“ da zamisle bez Kopaonika. Do tamo se može automobilom ili teško pristupačnim markiranim pešačkim stazama.

Semeteško jezero je kružnog oblika. Ima prečnik od 60 metara. Opasano je drvenom stazom za šetnju. Prosečna temperatura vode je 10 stepeni, a julu i avgustu 20. Ima nekoliko plovećih ostrva obraslih raznim rastinjem. To su ostrva „na vetar“. Kad počne vetar da duva ona se kreću po jezeru. Kad je mirno, posetioci prave video zapise otkačinjući ih od obale. Voda sve vreme „treperi“. Zbog plovećih ostrva, jezero ima „titulu“ hidrološki spomenik kulture. To je jedna atrakcija za posetioce. Druga je, što mu se ne zna dubina. Na ulazu u etno selo u začetku, na tabli piše da je duboko četiri metra. Međutim, ni najuporniji ronioci nisu uspeli da mu izmere dubinu, jer njegovo dno ima oblik levka.

Tajna je kako je i kada nastalo. U narodu se, najčešće pričaju dve legende. Prva kaže, seoski pop je na praznik, Svetog Ćirila, hteo da vrše. Meštani su ga upozorili da se „mane posla na veliki praznik“, ali je on započeo posao i tada se zemlja otvorila, progutala sveštenika i njegovog konja. Na tom mestu je izbila voda od koje se formiralo jezero. Zbog toga jezerska voda stalno „treperi“. Po drugoj legendi, na tom mestu su se okupljale vile i da su se otuda čule neke vodene nemani, od kojih su se meštani plašili i sa prvim mrakom dobro zaključavali svoje kuće.

Legende tek po neko zna da ispriča. Po najmanje oni koji rade u etno selu-restoranu, smeštenom na samoj obali jezera. U debeloj hladovini „baškare“ se građevine od drveta: stolice, stolovi, ležaljke, bunari, most do zamka (u kojem su možda stolovale vile i ostali vodeni nemani od kojih se odavno više niko ne plaši). Na ulazu dve table sa osnovnim podacima o širini, dubini i temperaturi vode i sa koje strane šetači mogu da stignu markiranim planinarskim stazama do jezera. Kome je baš stalo do neke legende, na tabli mu je ispričana priča o Kosingasu – Red Zmajeva (neki kažu da je to domaća verzija Gospodara prstenova). Monah Gavrilo, kosingas vitez reda zmaja, upoznaje Marka Kraljevića i sa njim kreće u pohod na Srbiju. Prvi zadatak im je bio da savladaju aždaju na jezeru lutajućeg ostrva i tako kasnije osvoje čuveni Markov buzdovan Na tom putu ima mnogo doživljaja, i lepih i ružnih, a cilj je da monah Gavrilo pripremi Marka da postane kosingas.

Crvenim slovima ispisana su i dva upozorenja. Drvenim čamcem plovi se po jezeru „na svoju odgovornost“ i „zabranjena je upotreba dronova zbog zaštite životne sredine“. Radoznali čitaju. Ostali se odmaraju gledajući u vodu što „treperi“ i čekajući vetar da“prorade“ ostrva.