Šest neobičnih jutarnjih napitaka iz različitih delova sveta

U nastavku ćemo vas upoznati sa šest jedinstvenih pića koja biste trebali uzeti u obzir (ili ne, ali zanimljivo je znati) umesto uobičajne kafe.

1. Agua Dulce

Doslovno prevedeno kao slatka voda, agua dulce je tipičan kostarikanski jutarnji napitak pripremljen od dva jednostavna sastojka: vode i šećerne trske. Međutim proces kojim dospeva do stola za doručak je malo složeniji.

Sadnja i prerada šećerne trske je kamen temeljac kostarikanskog poljoprivrednog gospodarstva i u toj zemlji je prisutno oko 7.800 proizvođača te 13 fabrika šećera, raspoređenih u šest regija.

Iako se tehnologija beskrajno poboljšala otkad je šećerna trska prvi put zasađena pre nekih 8.000 godina u Novoj Gvineji, a u Južnu Ameriku uvedena u 18. veku, tradicionalni proces žetve je bio prilično naporan.

Tada se šećerna trska prikupljala mačetom. Radnici su s mladica uklanjali višak vlakana, a kako bi stabljike omekšale, ručno su ih tukli drvenim motkama. Svaki izdanak je potom prolazio kroz posebnu presu s više platformi koju su pokretali volovi ili radnici, kako bi se iz trske izvukla maksimalna količina soka. Stabljike su kroz presu prolazile oko tri puta, a pri poslednjem prolazu stabljika se ručno savijala kako bi se iz nje iscedile i poslednje kapi slatkog soka.

I danas, nakon ekstrakcije, sok se kuva, isparava i oblikuje u male šećerne kolačiće koji izgledaju poput pakiranog smeđeg šećera (iako je ukus koncentriraniji od onog dostupnog u prodavnicama). Kada se ohlade, ovi se kalupi nazivaju tapas ili poklopci.

Kako bi se pripremila agua dulce, ovi se zbijeni šećerni kolačići lagano stružu u kipuću vodu ili u nekim slučajevima mleko, dok se ne otope. Konačni rezultat je slatki, energizirajući napitak koji je još uvek popularan među kostarikanskim poljoprivrednim radnicima zbog energije koju im pruža tokom teškog fizičkog rada.

2. Dou Jiang

Dok neki ujutro traže najbližu šoljicu kafe, mnogi u Kini i Tajvanu započinju dan uz kipuću činiju dou jianga. Delomično supa, a delomično napitak, dou jiang je u svom najjednostavnijem obliku zagrejano sojino mleko.

Istorija sojinog mleka seže vekovima unazad, a počelo se proizvoditi ubrzo nakon što je u Kini tokom rane dinastije Han izumen mlinski kamen. Međutim sojino mleko se nije naširoko konzumiralo u Kini sve do 19. veka kada je otkriveno da zagrevanjem postaje ukusnije i blagotvorno deluje na probavu.

Pravljenje sojinog mleka je relativno jednostavno. Soja se natapa preko noći, a zatim se jednostavnom mašinom odvaja u čvrste i tečne. Tečnost se zatim prokuva da bi se uklonio skrob i na kraju vam ostane potpuno pročišćeno mleko.

Vredi napomenuti da se vrsta sojinog mleka koja se prodaje u azijskim zemljama (ili na azijskim tržištima u SAD) prilično razlikuje od komercijalnih sorti koje se mogu kupiti u prodavnicama.

Komercijalne sorte su dizajnirane kao zamena za mleko i razvodnjene su i zaslađene kako bi oponašale ukus i teksturu kravljeg mleka, dok sveže azijsko sojino mleko ima snažniji, nepromenjeni ukus soje.

Kada se dou jiang zagreje, postaje glatko, mlečno piće sa jakim mirisom soje. Obično je zaslađen, iako postoje slane verzije sa sirćetom i čili uljem kao i dodatnim začinima.

3. Sok od naranjille

Naranjilla sok je jedan od najčešće dostupnih sokova koji se piju u Ekvadoru. Ime se prevodi kao kisela ili gorka narandža, ali ukus više podseća na gorak paradajz. Obično se služi sa velikom količinom šećera ili sirupa, što ovo piće čini mnogo ukusnijim.

Naranjilla je biljka poreklom iz regiona Anda u Južnoj Americi i pripada porodici krompira, koja uključuje razno vocće i povrće kao što su paradajz, krompir i patlidžan. Veruje se da je naranđila bez trnja izvorna i najzastupljenija u Peruu, Ekvadoru i južnoj Kolumbiji. U Ekvadoru, 90 odsto komercijalnog uzgoja naranhile nalazi se u dolini duž padina reke Pastaze, jedne od pritoka Amazona.

Meso se zajedno sa semenkama može iscediti i dodati u mešavinu sladoleda, koristiti u pripremi sosova za razna lokalna jela ili koristiti za pripremu raznih poslastica. Međutim, najpopularnija upotreba naranjille je u obliku soka.

Prilikom pripreme kod kuće, plodovi se operu, ostružu i iseku na pola, a pulpa se stisne u električnom blenderu i kratko izmiksa. Zatim se zeleni sok procedi, zasladi i servira sa kockicama leda kao hladan, penasti napitak.

Drugi razlog zašto je ovo voće posebno popularno kao sokovnik je taj što, baš kao i paradajz, lako postaje kašasto. Naranjille nisu posebno pogodne za uzgoj velikih razmera, što takođe doprinosi njihovoj specifičnoj regionalnoj privlačnosti za upotrebu kao sok za doručak.

4. Salep

Pre uspona čaja i kafe, salep, napitak koji se pripremao od krtola turskih orhideja, bio je najpopularniji izbor pića za doručak u Osmanskom carstvu. Njegova popularnost se na kraju proširila na Englesku i Nemačku, gde je postala poznata kao saloop.

Krajem 14. veka za pripremu ovog napitka bilo je potrebno mešati prah salepa sa vodom dok se ne zgusne, nakon čega je zaslađen, a zatim aromatizovan dodatkom cvetova narandže ili ružine vodice. Piće je bilo izuzetno popularno sve dok nije počelo da se koristi kao pouzdan lek za venerične bolesti, tako da je njegova javna potrošnja ubrzo postala sramna.

Međutim, salep je i dalje popularna alternativa kafi i čaju u Turskoj, posebno zimi. Tradicionalno se priprema mešanjem praha orhideje sa obranim mlekom, šećerom i cimetom.

Međutim, početkom 2000-ih turski botaničari su počeli da primećuju nagli pad populacije orhideja u zemlji i shvatili su da je za to kriva ogromna popularnost dondurme, turskog sladoleda zgusnutog salepom, a zatim rastegnutog kao smrznuta karamela.

Za proizvodnju jednog kilograma ovog praha potrebno je više od 1.000 sušenih orhideja, pa je u cilju očuvanja biljke zabranjen izvoz salepa.

5. Saraba

Saraba je indonežansko piće koje se često pije za doručak, a slično je čaju, vrsti začinjenog čaja koji potiče sa indijskog potkontinenta.

Tokom ranog 16. veka evropski kolonisti su se zainteresovali za indonežanska Maluku ostrva, nakon što su otkrili muškatni oraščić i karanfilić, koji se dugo nisu mogli naći nigde drugde. Ostale začine poput đumbira, crnog bibera i cimeta najverovatnije su u zemlju doneli imigranti iz Kine i Indije, a ovi sastojci su postali sastavni deo indonežanske kuhinje i privrede.

Začini koji se nalaze u sarabbi uključuju biber, cimet, đumbir, a ponekad i karanfilići anis. Piće ima osnovu od gustog, slatkog kokosovog mleka i žumanca, koji se mešaju, a zatim zagrevaju ili hlade. Začini daju ovom napitku aromatičan ukus orašastih plodova. Palmin šećer nije obavezan jer je piće obično dovoljno slatko samo po sebi.

Pored svog izrazitog ukusa, sarabu vole lokalno stanovništvo zbog navodnog imuniteta i svojstva koja jačaju izdržljivost, što je čini odličnim napitkom za doručak.

6. Čaj sa jakim puterom

Čaj obogaćen puterom, posebno jakim puterom, već je stotinama godina osnovno piće za doručak u himalajskim regionima Nepala, Indije, Butana i Tibeta. Jacobs su izdržljiva goveda koja dobro proizvode mleko čak i u najizazovnijim zimskim uslovima.

Tradicionalno, crni čaj je služio kao osnova za piće, ali danas ima mnogo zamene, a umesto jakog putera možete koristiti i običan kravlji puter.

Ovaj napitak se pravi mešanjem vrućeg čaja sa puterom i solju u posudi za mešanje i mešanjem ručnim mikserom dok smesa ne dobije glatku, kremastu konzistenciju. Čaj od putera poznat je po zemljanom i slanom ukusu, a neki ga čak upoređuju sa supom.