Severna Makedonija: Sećanje umesto spomenika

Ima mesta u koje dolazimo prvi put, ali nam se čini da smo tu već bili, podstaknuti maštom vezanom za neku staru ilustraciju ili priču, koju smo davno čuli.

Osetio sam to kada sam došao u Skočivir. Možda zato, što ovo selo izgleda nepromenjeno od kako je prvi put pomenuto za turska vremena, sa kućama od naslaganog kamena, doksatima, vencima sušene paprike pod strehama, koprivom i zeljem.

Nalazi se na obali Crne Reke, na onoj čuvenoj okuci koju ova reka čini naglo menjajući pravac, da bi se ustremila u planinu, kao da je namerno želela da se bori s ljutim kamenom, i probila je klisuru dugu sto kilometara.

Ovo je Mariovo, tegoban i surov kraj, u kontrastu sa plodnom Pelagonijom iz koje se dolazi u Skočivir. Odavde se samo odlazi; zato on ima isto toliko, a možda i manje, stanovnika kao i u tursko vreme, samo dvadesetak.

Teško ih je naći u selu, obrađuju oskudnu zemlju; ali kada ih susretnete, primiće vas kao nekoga koga su oduvek poznavali.

Skočivir je kapija Kajmakčalana.

Od sela do vrha ima tridesetak kilometara. Put vijuga obroncima planine Nidže. Stari kamiončić jedva se probijao razlokanim putem, a pošto je bilo kasno proleće, još je bilo snega i često se zaustavljao, da nastavimo pešice.

U podnožju je gusta borova šuma, sa proplancima na kojima raste divlje cveće i gospodar pečuraka, smrčak.

Od polovine puta šumu smenjuju planinske kose obrasle borovnicama i bokorastim ljubčicama sa krupnim cvetovima plave, žute i bele boje, koje samo tu rastu.

Kajmakčalan je prekriven travom iz koje proviruje stenje. Još uvek su vidljivi tragovi rovova iz te, šesnaeste godine; ima u kamenu i upisanih imena tada još živih vojnika.

Po okolini kapele mogu se sakupiti bronzani delovi eksplodiranih granata.

Danas je teško zamisliti ovo polje bukvalno prekriveno telima poginulih vojnika srpske i bugarske vojske, kako je izvestio komandant srpske Treće armije (Drinska i Dunavska divizija).

Skočivir je epilog bitke na Kajmakčalanu: u selu i okolini su groblja srpskih vojnika.

Kao obveznik drugog eskadrona Dunavske divizije, konjički puk, kako piše na Albanskoj spomenici, moj deda je ovde prolazio dva puta.

Prvi put u prvom Balkanskom ratu, u bitkama oko Bitolja i drugi put, posle Kajmakčalana.

Prošao je kroz pakao ove planine, kao što je prošao i kroz klanicu na Mačkovom kamenu. Njegov eskadron prvi je ušao u Beograd, prvog novembra 1918. godine.

Kao oslobodilac, okićen je peškirima; na jednom piše: „Dobro nam došli, mili oslobodioci! Beogradske gospođice.“ Dobio je i svilenu maramicu na kojoj je, u žurbi, rukom obojena srpska zastava.

Samo to je sačuvao; nisu ga osvojile beogradske gospođice, niti je išta dobio u Beogradu i od Beograda.

Nije mnogo ni pričao o ratu; za njega je to bila normalna obaveza, kao što je i obaveza prema prirodi duboko oranje u jesen.

Ono malo bronzanih ostataka, koje sam prikupio na Kajmakčalanu, dovoljno mu je za spomenik.