Sigmund Frojd: „Božiji špijun” i utemeljivač psihoanalize

Narvšava se 81 godina od smrti austrijskog lekara i psihijatra, osnivača psihoanalize, Sigmunda Frojda. Rođen je 6. maja 1856. godine u Priboru u Moravskoj, a obrazovanje je stekao u Beču gde je studirao medicinu.

Najstariji od osmoro dece Jakova i Amalije Frojd, novorođenče Sigmund stiglo je 1856. godine sa neobičnom membranom preko glave i lica. Iako nesvakidašnje, bezopasno je i lekar ili babica uklanjaju opnu pri porođaju. Iako uznemirena, Amalija je bila presrećna zbog tog prizora. Verovanja iz naroda govorila su da takva vrsta anomalije pri rođenju najavljuje da je dete predodređeno za velika dostignuća.

Frojdovo rano obrazovanje i rad bili su usredsređeni na neurologiju. Nakon proučavanja seksualnih organa jegulje seciranja, prešao je na upoređivanje mozga kičmenjaka i beskičmenjaka. Šest godina je Frojd secirao mozgove žaba i rakova, opisujući produženu moždinu i druge komponente mozga i nervnog sistema. Takođe je dao važan doprinos otkrivanju neurona.

Kada je imao 26 godina, ludo se zaljubio u dvadesetjednogodišnju Martu, koju je dva meseca kasnije i oženio. Kao siromašni student koji je i dalje živeo sa roditeljima, Frojdov posao u naučnoj laboratoriji nije bio dovoljno plaćen da bi se izdržavala porodica.

Šest meseci nakon što su se upoznali, Frojd je odustao od naučne karijere da bi postao lekar. Proveo je tri godine na obuci u bečkoj Opštoj bolnici i retko je stizao da viđa svoju verenicu. Posle četiri godine čekanja, Frojd i Marta venčali su se 14. septembra 1886. godine. Par je potom dobio šestoro dece.

Ana Frojd, njegova ćerka, započela je karijeru pod uticajem očevih teorija. Međutim, bila je daleko od toga da bude zadovoljna životom u očevoj, prilično izraženoj, senci. Ana Frojd je dala svoj važan doprinos psihologiji. Osnovala je dečju psihoanalizu i rezimirala odbrambene mehanizme ega u svojoj knjizi Ego i mehanizmi odbrane.

Po završetku Univerziteta u Beču, Frojd je počeo da radi u bečkoj Opštoj bolnici i sarađuje sa kolegom lekarom Jozefom Brojerom. Brojer je bio zagovornik lečenja pacijenata hipnozom, što je zaintrigiralo Frojda. Činilo se da se jedan od Brojerovih pacijenata, poznat kao „Anna O.“, prisećao neprijatnih uspomena samo kada je bio pod uticajem hipnotičke sugestije.

Frojd je otputovao u Pariz da bi naučio više od drugih lekara koji su primenjivali hipnozu u praksi, ali kada se 1886. godine vratio u Beč i otvorio sopstvenu ordinaciju, počeo je da se udaljava od hipnoze – činilo se da su pacijenti koji su se jednostavno odmarali na njegovom kauču proizvodili sličan efekat. Do psihoanalize ga je dovelo upravo istraživanje posledica hipnoze na histeriju, koje je objavio zajedno sa Brojerom 1895 godine.

Tokom godina, Frojdov uticaj na psihijatriju se istovremeno slavio i osporavao. Njegovi kritičari tvrde da je Frojd ponekad bio sklon manipulativnom ponašanju usmerenom prema svojim pacijentima, kao u slučaju Horasa Frinka, američkog psihoanalitičara koji se podvrgao Frojdovom ispitivanju 1921. godine.

Pod Frojdovim vođstvom Frink se razveo od svoje žene i oženio Angelikom Bijur – jednom od Frinkovih pacijentkinja. Ovaj brend psihijatrije pod nazivom „The Match Game” izazvao je kritike nakon što se pojavila prepiska u kojoj je Frinkova ćerka sedamdesetih godina prošlog veka oktrila Frojdovu umešanost.

Koristio je životinje da umiri uznemirene pacijente mnogo pre nego što je to bilo uobičajeno. Ponekad je dozvoljavao svom čau-čau, Jofiju, da sedi sa pacijentima tokom zakazivanja i primetio je da bi pacijenti postali opušteniji.

Kada je šezdesetih godina prošlog veka ideja terapijskih pasa dalje istražena, istraživači su crpeli podršku iz Frojdovog pisanja o Jofiju kako bi pomogli u uspostavljanju kredibiliteta za ovakav pristup.

Frojdova sklonost da pacijentima omogući da se opuste na kauču zureći u plafon kako bi im pomogao da razbistre misli i pripreme se za razmišljanje putem kog bi im pomogao da otrkiju razne tajne uma, postala je standard psihoanalitičke prakse.

Četrdesetih godina, kompanija „Imperial Leather Furniture Company of Queens” proizvela je kaučeve koji su bili posebno namenjeni za seanse, bez dugmića ili jastuka koji bi mogli da ometaju nervozne pacijente.

Između 1915. i 1938. godine, Frojd je nominovan za Nobelovu nagradu iz oblasti medicine čak 12 puta, a jednom za Nobela iz oblasti književnosti, no nikada mu nije dodeljen. Njegovi kritičari smatrali su da je psihoanaliza nedokazana praksa.

Zamoljen da ga „odobri” kako bi mu nagrada bila dodeljena, Albert Ajnštajn je preklinjao da ne zahtevaju to od njega pozivajući se na argument koji se oslanjao na nesigurnosti oko Frojdovih zaključaka.

Frojd je 1930. godine dobio Geteovu nagradu, koju mu je dodelio grad Frankfurt, u čast pesnika Getea. Njegova ćerka Ana otputovala je u Nemačku da prihvati nagradu u njegovo ime, pošto je Frojd tada već bio bolestan od raka.

Iako je Frojd u Sjedinjenim Američkim Državama bio slavljen zbog svojih provokativnih psihoanalitičkih teorija, smetalo mu je sve osim komplimenata. Putujući u Ameriku parobrodom 1909. godine sa Karlom Jungom, Frojd se užasnuo manirima svojih američkih domaćina, koji su koristili njegovo prvo ime, te je osećao da je kultura u celini previše zaokupljena novcem.

Toliko nije voleo SAD da je u vreme kada su nacisti zauzeli Beč 1938. godine odmah odlučio da će radije ostati u svojoj zemlji nego da prihvati poziv i sklonište potraži na Menhentnu. Ipak, rado je pobegao u London nakon što se umešala princeza Mari Bonaparta, Napoleonova praunuka.

Nakon objavljivanja nekoliko knjiga o njegovim teorijama, uključujući „Tumačenje snova” iz 1899. godine, Frojdova ozloglašenost je eksponencijalno rasla. Godine 1925. šef „Metro-Goldvin-Mejer” produkcijskog studija, Samuel Goldvin proglasio ga je „najvećim specijalistom za ljubav na svetu” i zatražio od njega konsultacije za scenarije o nekoliko ljubavnih priča iz istorije, uključujući Antonija i Kleopatru. Frojd nije bio zainteresovan za taj film ili bilo koji drugi.

Međutim, jednom je našao vremena za neformalno ispitivanje glumca Čarlija Čaplina. Lik iz „Skitnice“ Frojd je napisao 1931. godine, dok je Čaplin kanalisao sebe „iz rane, sumorne mladosti“.

Pre nego što je stigmatizovan kao opasan i kao supstanca koja izaziva zavisnost, kokain je na prelazu vekova uživao glas sigurnog i praktičnog načina za stimulaciju. Frojd je pronašao olakšanje od napada tuge u periodima dok je konzumirao isti, a takođe je cenio njegovu sposobnost da izazove produžene monologe o stvarima koje su obično ušuškane u skrivenim delovima njegovog mozga.

Napisao je četiri rada u kojima je proslavio dejstvo kokaina i čak ga je koristio kod nekih svojih pacijenata. Napustio je drogu kasnije u životu, okarakterišući je kao distrakciju.

Frojd je do poslednjeg momenta pušio cigare, čak do 20 dnevno, prema njegovom biografu Ernestu Džounsu. Međutim, iako se čuveni citat često ponavlja i pripisuje Frojdu, nema dokaza da je ikada rekao da je „ponekad cigara samo cigara“.

Kako priča ide, neko je jednom pitao Frojda šta simbolizuje cigara koju je često pušio. Odgovor treba da sugeriše da je čak i poznati psihoanalitičar verovao da nije sve imalo osnovno, simbolično značenje. U stvarnosti je citat najverovatnije izum novinara koji je kasnije pogrešno označio ovu rečenicu kao Frojdov citat.

Čitav život je bio strastveni pušač cigareta. Operisan je preko 30 puta u nadi da će uspeti da se izleči od kancera usne duplje. Tokom 1939. godine, nakon što je njegov rak proglašen neoperabilnim, Frojd je zamolio svog doktora da mu pomogne da izvrši samoubistvo. Tako je i bilo. Lekar je primenio tri odvojene doze morfijuma. Frojd je umro 1939. godine u 83 godini života posle duge i bolne borbe sa bolešću.

Godine 2014. njegov kremirani pepeo, smešten u 2300 godina staroj grčkoj urni koju mu je poklonila princeza Mari Bonaparte, zamalo su ugrabili lopovi u krematorijumu „Golders Green” u Londonu. Urna, u kojoj su bili i ostaci njegove supruge Marte, oštećena je u pokušaju krađe. Zaposleni u Krematorijumu su zatim preselili urnu sa javne izložbe na sigurnije mesto. Nejasno je da li su krivci ikada uhapšeni.

Umeo je i voleo sebe da nazove „Božijim špijunom”, a za života je želeo da „pravi smisao poruka Novog zaveta potpuno rasvetli i osvetli”. Naročito je svoje poslednje godine života posvetio borbi protiv „egoistične i samodovoljne“ Luteranske crkve i danskih sveštenika. Njegova gledišta, ma koliko se činila da su radikalna, ipak su doprinela tome da protestantska teologija postane uverljivija i pristupačnija širokim masama.

U Londonu je moguće posetiti muzej posvećen Sigmundu Frojdu koji je zapravo njegova nekadašnja kuća u koju se 1938. godine i uselio i u kojoj je proveo svoje poslednje dane.