Sirija (2): Skrivene tajne Damaska

Mermerni pod džamije prekriva preko 3.000 persijskih tepiha. Šetajući duž vitkih korintskih stubova stižem do nevelike kapele sa kupolastim krovom.

Ulaz i visoki prozori prekriveni su maskom od zlata. Unutra, u mermernom kovčegu, nalaze ostaci Jovana Krstitelja.

O Jovanu Krstitelju legenda kaže:

Lepotica Salome, jedinica kći kralja Iroda, zaljubila se u proroka Jovana, koga je njen otac držao zatočenog u tamnici ispod svoje palate.

Jedne tople noći, i pored zabrane, navela je kraljeve gardiste da lepog hrišćanina izvedu u dvorište.

Kad su to učinili, zaljubljena Salome je sa požudom gledala Jovana, koji ju je uporno odbijao. Kada ju kralj Irod saznao za nesrećnu ljubav svoje kćeri, da bi joj skrenuo grešne misli zamolio je da odigra svoj čuveni ples ali, samo za njega.

Devojka je pristala kada joj je obećao da će joj zauzvrat ispuniti svaku želju…

Kad je završila, rekla je ocu: „Tražim glavu Jovana Krstitelja!“ U prvi mah užasnut otac odbija gnusnu želju i nudi joj palate, kraljevstva, prinčeve… Salome je uporna i kralj u očajanju pristaje. Ubrzo, dželati donose odsečenu glavu Jovanovu. Užasnuta šta je uradila, Salome je obasipa poljupcima. Zapanjen prizorom, otac izdaje naredbu gardistima: „Ubijte i nju..!“

Kroz veliki lučni ulaz uranjamo u masu sveta.

Suk u Damasku je natkriveni prostor sa bezbroj uličica isprepletanih u lavirintu mirisa, boja i ljudskih glasova.

Obavijen magličastom polusenkom – kroz koju blešti jarko-žuto arapsko zlato, pa svetlucave tkanine, srebrni ukrasi, lusteri, lampe…

Pogledom obuhvatam jednu mesinganu koja se ‘koketno njiše i leluja suknjicom’ od smeđih staklenih perli… do njih su radnje, pa veliki džakovi naslonjeni uz zid, otvoreni su i mirišu na mentu i začine.

Do njih su izložene papuče; zlatne, srebrne, one sa mašnom ili bez, pa haljine, venčanice, jagnjeće meso…

Od silnog šarenila čovek se brzo iscrpi i poželi da što pre izađe na vazduh. U povratku, moje oko opet „hvata“ lampu, onu istu što na vetriću još jače njiše resama od kamenčića.

Njen vlasnik, koji u isto vreme prodaje hiljadu drugih stvari, „ulovi“ moj pogled. „Dvadeset pet“, dovikuje mi i rukom još jače zanjiha perlice. Ne gubi vreme, već drugoj mušteriji pakuje žarač, trećoj iznosi trubu šarene tkanine…

„Deset!“, kažem slabašnim glasom: „Dvadeset!“, odgovara ne gledajući me i sa police skida ćebe i širi ga zabrađenoj ženi koja ga opipava.

Krećemo napred u nadi da će me pozvati. „Osamnaest!“, viče za mnom. Umesto odgovora podižem obe šake. Mršti se, uzdiše, prevrće očima. Oni pored njega, vuku ga za rukav da mu plate tkaninu, ćebe i luster, raskošni mnogo skuplji od moje lampe… Ali on ostavlja sve i probija se da me stigne! „Alo… alo…“, jedva me stiže.

Za arapskog trgovca cenjkanje predstavlja čar, igru, izazov koju nesvesno prenosi i na kupca. Na obostrano zadovoljstvo „nađosmo se na sredini“.

Stezao je moju ruku sa takvim zadovoljstvom kao da sam od njega kupila desetak kamila sa sve tovarom a ne majušnu „Šeherezada-lampu“.