Sirija (3): Pesma na zrnu pšenice

Sve su otvorene. Na ulicama je mnoštvo sveta, pretežno muškaraca kao u većini arapskih zemalja.

Žene u grupama, razmilele se po radnjama, kupuju ekskluzivnu robu poznatih svetskih kreatora.

Neke su evropski obučena, većina nosi tradicionalnu odeću: dugačku haljinu uz obaveznu maramu na glavi.

Iza velikog, razgranatog stabla eukaliptusa ugledasmo El-Azemovu palatu pretvorenu u muzej.

U njoj su izloženi predmeti od zlata, srebra, tirkiza i drveta. Prvobitno ime grada je Demisk – i po njemu je nazvana čuvena sablja Demiskija.

Okačene na zid, ukrašene bogatom gravurom i rubinima izazivale su interesovanje i uzdah jačeg pola.

Najveću pažnju privlači vitrina u kojoj se nalazi mala lupa. Ko kroz nju pogleda videće zrno pšenice na kome je napisana – pesma.

Obilazimo hrišćanski deo grada. Ispred omanje crkve, uz ciku i razdragan smeh, okružuju nas crnpurasta deca sa kovrdžavom kosom. Dugo trče i mašu za nama.

Uz ukusne i hrskave kolačiće, barizi – kojim nas ljubazni vozač neprestano nudi, autobus grabi prema severu zemlje.

Skrećemo ka planinskom lancu i Maluli, mestu gde je živeo Hrist pre Nazareta. Asfaltna traka krivuda prema brdima.

U neverici posmatram retke, pa sve gušće pahuljice snega. Zar u pustinji, samo što pomislih, kad upadosmo u snežnu mećavu.

I baš kroz tu belu koprenu na prednjem staklu, ugledah neobičan, gotovo nestvaran gradić!

Od podnožja na kome se nalazimo, vodi strmi put. Sa obe strane su visoke, žute i ispucale stenovite gromade planine Anti Liban.

U podnožju, na kosinim stenama kao orlovo gnezdo, poređale se kuće. „Prilepljene“ uz stenu kao da lebde. Žuta, plava, roze – ukrašene drvenim doksatima, uz razigrane pahuljice – deluju bajkovito.

U Malulu, pitoresknom mestašcu poznatom po oštrim zimama i blagom letu, neprestano pristižu i borave lingvisti iz celog sveta.

Proučavaju aramejski jezik koji se smatra jednom od najstarijih. U nekoliko sela kao što su Baka i Džabadin – i danas se služe njim. Malula ima još nešto značajno.

U planini, nedaleko od mesta, nalazi se Crkva Sveti Sergej i Bahus.

Pešačimo strmim i od snega raskvašenim putem. Mećava sve jača, pa nalazimo pribežište u šupljini stene. Unutra je suvo i toplo ali nismo očekivali društvo!

Odeven u izbledeli sako i čojane pantalone sa crveno-belom maramom oko glave, stajao je sredovečni Sirijac, posmatrao nas sa interesovanjem dok smo čistili sneg sa odela.

Nije uzvratio na naše osmehe, već je iz torbe izvukao parče tkanine, prostro ga po zemlju i kleknuo. „Padajući“ glavom nadole pevuckavo je izgovarao reči molitve.

Bez obzira gde se nalazili (na snegu, ledu, kiši, putu, ispod stene, ili u sred pustinje) – narodi islamske vere u određeno vreme obavljaju jednu od svojih pet molitvi.

Ostavili smo ‘našeg Arapina’ predanosti Alahovoj, i izašli iz suvog zaklona. Nesigurnim koracima penjali smo se dalje.