Sirija (5): Priča o ledenoj kraljici

Napravljeni iznad površine zemlje, svojim izgledom svi grobovi podsećaju na male kule. Siromašniji ljudi se razlikuju od bogatih po tome što su im ‘večne kuće’ niske i nepravilnog oblika.

Nedaleko je – i „Grob četiri brata“. Savršeno je očuvan i po izgledu se vidi da je pripadao visokom staležu.

Sa obe strane uzanog hodnika nalazile su se niše. Nekoliko – jedna ispod druge. U njih bi polagali telo umrlog, a potom zazidali otvor.

Kažu da je najveći procvat Palmire bio za vreme vladavine – jedne žene!

To je bila kraljica Zenobija. Uspela je da ga oslobodi od Rimljana i stvori jedan od najnaprednijih gradova tog doba.

Nizala je uspeh, za uspehom osvojivši Siriju, Egipat, delove Male Azije… U međuvremenu ometaju ju je zavist, mržnja, spletke i podvale.

Međutim, u jednom trenutku kraljičine neopreznosti, u Palmiru upada rimski imperator Aurelije sa svojim trupama – i pobeđuje Zenobiju. Zarobljenu, odvodi je u Rim. Mučena, ponižavana i obespravljena završava u tamnici. Da bi prekratila svoje muke, nesrećna kraljica nije imala otrov u prstenu niti zmiju u nedrima…

Ipak se desilo da je umrla iznenada. Kažu, da joj je srce prepuklo – od očaja i ponosa.

U smiraj dana vraćamo se u Damask.

I zaustavljamo u podnožju brda na čijem vrhu je Krak de Ševalije – utvrđenje krstaša.

Prelazimo dreveni most i penjemo se na tvrđavu. Iz avetinjski praznih odaja, u kojima odavno borave samo vetar i slepi miševi – pruža se izuzetno lep pogled na planine – Liban, Anti Liban i na dolinu Beka. Sumrak se uvlači kroz šuplje rešetkaste prozore.

Dok napuštamo poslednje uporište krstaške vojske – kroz avetinjski prazno utvrđenje samo vetar započinje noćnu igru po odajama, nišama, prolazima i pustim dvorištima…