Sirija: Damask, grad sa hiljadu života

Razorena su ili opljačkana mesta značajna za svetsku kulturu.

Trpeo je i Damask, kako me je obavestio Nazih, kolega sa studija. Damask je u svojoj istoriji imao hiljadu života i doživeo je i strašnije godine, te će i ove preživeti, ali za sadašnju generaciju to, naravno, ne može biti uteha.

Sačuvano je istorijsko jezgro, koje govori o naslagama istorije u ovom gradu, koji su pre Arapa gradili Aramejci, Grci i Rimljani.

U rimsko doba morao je izgledati poput spoja Baalbeka i Palmire, između kojih se nalazi.

Vizantija je nasledila „grad jasmina“, u koji, kako kaže legenda, prorok Muhamed nije hteo da uđe jer „U raj se može ući samo jedanput“.

Iz ovog grada je sveti apostol Pavle širio hrišćanstvo, a islam dinastija Omajada, koja je stvorila kalifat od Španije do Indije.

Damask je svoj zanatski i trgovački prestiž ugradio u svetske jezike kroz „damast“ i sablje „dimiskije“.

Novi deo Damaska liči mi na Beograd, po međuratnoj i posleratnoj arhitekturi, bučan i neuređen. Staro jezgro živi u uskim ulicama, niskim zgradama, džamijama, medresama i mauzolejima. Među teškim arapskim mirisima, sukovima u zasvođenim ulicama krcatim tekstilom, kožom, začinima, voćem i zlatom.

Nad njima se, iznad rimskog peristila, uzdiže Džamija Omajada, svedok preplitanja religija i kultura, svetinja sunitskog i šiitskog islama i hrišćanstva, sagrađena u prvoj deceniji osmog veka. Izvanredne je lepote.

Unutar nje, u maloj kapeli, čuva se glava Jovana Krstitelja, a u niši dvorišnog zida čuvana je glava Huseina, unuka Muhamedovog, postradalog od Omajada. Jedno od tri minareta zove se Isusovo; on će niz njega sići Sudnjega dana.

U kompleksu Džamije nalazi se i mauzolej Saladinov.

Za razliku od moćnog spomenika ovom ratniku, ispred tvrđave, mauzolej je skroman; kažu da je on umro samo s jednim zlatnikom i četrdeset srebrnjaka; ostalo je podelio stanovništvu, te nije bilo novca za raskošniji mauzolej.

Mermerni sarkofag je dar nemačkog cara Fridriha Vilhelma. Nekada je na njemu stajao carev pozlaćen venac, koji je Lorens od Arabije uzeo („Saladinu ovo više ne treba“) i odneo u London.

Damask ima i značajnu hrišćansku istoriju.

Najpoznatiji njen događaj je preobraćenje građanina Savla u svetog apostola Pavla, koje se odigralo u „ulici koja se zova Prava“, koja i danas nosi isto ime i izgleda skoro isto.

Od progonitelja hrišćana, apostol Pavle je postao revnosni zastupnik novog verovanja, pošto su ga izbavili iz Damaska spuštanjem preko zida, u korpi.

Znatan deo stanovništva starog dela Damaska su hrišćani.

I još nečega se sećam.

Momo Kapor, sa suprugom Ljiljanom, putovao je s nama u Damask.

Slučajno smo se zatekli u liftu hotela, koji je stao na prvom spratu. Gospođa, koja je zaustavila lift uplašila se, zbog svoje težine, da ga ne preoptereti.

Momo se nasmejao: „Uđite slobodno, gospođo. Ja sam lak pisac“.

Našalio se na svoj račun, dragi Momo Kapor.